Draginja Ramadanski
Crna čokolada kao hrana očeva
Mesto: Mađarska. Vreme: zreli dvadeseti vek posle Hrista. Okolnosti: gulaš-socijalizam.
Sub specia aeternitatis sve je tu važno, a pogotovo šarmantni sitoajen koji po ceo dan nešto kucka na svojoj „hermes baby“ pisaćoj mašini. I Hermes, i baby, sve je tu, rekosmo, važno.
Ispisuje „reči s kojima on nema nikakve, ali nikakve veze, nije ni imao, neće ni imati.“
On, naime, prevodi, on je prevodilac.
Oko njega su – zahvalna dečica, njih četvoro na broju. Ispred njega je čestita starost, i roman koji će mu posvetiti prvorođeni sin. Ne samo o očevoj besprekornoj duhovnoj eleganciji u neelegantno obezduhovljenim vremenima, već i o njenom rodoslovu.
2
Otac spada u onaj roditeljski soj koji svako naprasno lišavanje maskira svedenim apetitom – on, vidite li, najviše voli crnu čokoladu. Od cele pak kokoši – najviše voli trticu. Čudan neki ukus, koji ne pikira na marcipan, na batakove i krilca.
Sin mu je toliko verovao, da mu je upravo tu želju ispunio kao poslednju. A otac je, smetnuvši s uma šta najviše voli, neoprezno odbio da se crnom čokoladom i pričesti.
Tako se ispostavilo da nije sve kako izgleda. Da se čini jedno a oseća drugo. Tako se ispostavilo, posle očeve smrti. A te reči, koje je kuckao na „hermes baby“ pisaćoj mašini...
3
Otac nije prevodilac lepe književnosti već izvršnik jezika epohe. Odrekao se večnog zarad efemernog. Otac je, naime, potkazivač. Ulog igre koja mu je dopala nije večni život, već običan, ljudski, prolazni. Život oca porodice. A ispalo je i manje od toga.
„Biti dobar čovek, za to je potrebno sreće“. Ovaj otac sreće nije imao.
Umirao je na desetine raznih, razdirućih načina, od gimnazijskog samoubistva do predsmrtne ejakulacije i staračkog dlana na šlicu, do oproštajnog smeška “prispeća”, sa predačkom kompozicijom Harmonia caelestis na usnama, pa i po scenariju Kišove novele Slavno je za otadžbinu mreti. Vrteo se bubanj, čas ovako, čas onako. Ipak ga je tek sin dokrajčio svojim romanom.
4
Postoji tu i jedna jezička finesa. Na mađarskom jeziku otac je sinu – onaj slatki. Sin je pak ocu – onaj najslađi. U ime tog rezigniranog, počesto samo biološkog, superlativa (izum je to drugog jezika, sladčajši) očevi počesto prave kompromise, dok se sinovi, znajući da je to tako, počesto razmeću. „Načelno je svaki otac dostojan sažaljenja, de facto gnusan: moj otac“.
Otac se, uprljan pogledima potomstva, stalno kupa. Spisak spočitavanja sastavlja se tek „kad od oca postane neškodljivi stari kuronja“, koji vazda odaje ime ubice na početku knjige, pujda pse na mačke, u vreme ručka iskuvava jelenske rogove. I ono čuveno „itakodalje“. Sve izjave o ocu počivaju na „tankim činjenicama i na debelom nalazu intuicije“.
Uzmimo samo denuncijaciju o seksualnom zlostavljanju sina, kćeri. (Viktor Jerofejev, Puškinova deca).
„Uzeo sam rečenicu, dakle moja je“. Esterhazijevski brikolaž. Koji se namerno rimuje sa laž.
5
Svi pokušaji da se napravi porodična fotografija, rezultirali su dakle slikom haosa i konfuzije. Laokoonova grupa. I opet zbog klika interruptusa očevog fotoaparata. Otuda sinovi vole scenu odricanja od Učitelja. Cantavit Gallus.
Od Vitlejemskih jasala do praznih zagrada. „O, draga pauzo!“ U tome krahu ima „neka tuž“. Bio kuruc ili lebanc, otac uvek na kraju dobije batina.
6
Zar svaka izdaja mora da bude i lični krah? Sin je pokušao da opravda doušništvo oca izdajstvima velikog formata. Uostalom , odao je ono što se moglo saznati i bez njega. Dostavljao je samo poznate stvari. Njegovi izveštaji na kraju nisu raspolagali operativnom vrednošću. Uostalom , onaj koga tumačimo, njega i izručujemo. Samo nas onaj može izdati ko nam je blizak (Bog Jevreje, Eva Adama, Kain Avelja, Jakob Isaka, braća Josifa, Juda Isusa). „Baš kada izdajem ili sam izdan, onda nastupa i deluje ljubav“.
7
Egzistencija i izdaja pripadaju jedno drugom. Izdaja je neiskorenjiva. Idealan taster otkucava svoje prijatelje. Sva vrata mu se sama otvaraju. Sezame, otvori se!
Izdaja kao hermeneutika.
Ako ćemo tako, onda je Jakob Beme čuveni „književni taster.“ „Parnas – to bi moglo biti doušništvo čiji je predmet umetnost“. Svaki je pisac na taj način vin, u njegovoj srži je uvek brbljivi Foma Fomič Opiskin (antijunak Dostojevskog) odnosno sumnji(ča)vi Omašenjak (antijunak Esterhazija). Čovek je uopšte uzev baštinik greha omašenjaštva. Sve sami lapsusi u odnosu na izvorni obrazac Logosa. I nehotice drljamo dostavu na Oca?
8
Sin je u očevim dostavama osetio radost pisanja, a ne radost izdaje. Otac lepo, zaštitnički fabulira, s poletom ispisujući ime sina. I sada dolazimo do onog najvažnijeg: kaže lonac loncu.
Otac je naime, imao moralno pravo da stavi zabranu na objavljivanje romana. Srećom, umro je baš na vreme. Njegova smrt je dočekana „sa odahnućem“. Šta je to ako ne...? Za sina je u jednom trenutku postojalo samo jedno pitanje: da li njegov tekst književno valjan? A presudio je - izdavač željan senzacije. Šta je to ako ne...
Sin se nakon očevog izdajstva oseća (i) jezički opljačkanim. Njegov komentar na čudovišne senke samovlasnog koatorstva je: oh, gde se delo negdašnje milje amarkorda?
Trebalo je preći dug put pa da ova izdaja pripadne biografiji države a ne očevoj biografiji. „Volim oca a prezirem špijuna“.
9
I dok se nepregledna građa pretakala u prvi tom nakon višegodišnjeg traganja i prosejavanja (tapije, partiture, odličja, povelje), nešto se dešavalo i na dvorištu.
I dok prva knjiga predstavlja polumilenijumski mozaik bez stroge hronologije, lavirint ogledala za oživljavanje lepe aristokratske tradicije...
...druga knjiga obuhvata samo jedan ljudski vek, i pokazuje kako je moguće živeti bez te tradicije.
I krucijalni dometak: živeti u Mađarskoj, ne kao disident ili emigrant, već pauperizovano, izopšteno, instrumentalizovano, oh, kako doslovno svoj na svome. „U detinjstvu smo često videli kako odrasli plaču“.
I baš kad je istoriji pretilo da postane puka metafora propitljivog porodičnog table talk-a...nešto je puklo u dvorištu.
10
Drugi tom? Denjak gadnih papira, o kojima je, do gromoglasne sinovske lustracije, znala nekolicina po službenoj dužnosti ćutljivih ljudi.
A onda se građa sama ponudila, banula, hrupila, lupila sina po glavi. O, uglastih li i strašnih senki! Poglavlja nastala voljom tajne policije (četiri sveske ispisane lepim očevim koautorskim rukopisom)!
Ružna realnost trijumfuje nad lepim prosedeom. Nema više nivoa estetike, na scenu stupa etika. Nezapamćen skandal u novije doba.
Šta čini sin? Poeta postaje horeta. Uvodi se crvena boja šrifta, kao crveni karton istorije, podnet pod nos učesnicima hora antičke drame, koji iskaču iz dodeljene im uloge. Na način Čarli Čaplina, igrači se dirljivo pridižu i padaju na trticu.
Uz imenicu otac do kraja se ispililo deset puta više negativnih od pozitivnih epiteta (prevodioci u tim rejestrima ispoljavaju pravu kongenijalnost! A zar ima nekog sina koji ne bi?)
Uvredljiva, neduhovita izbačenost iz orbite stila u orbitu golog preživljavanja. Cilj koji ne bira sredstvo. Autentičnost ovog stava ne može biti nepoznata umetniku. (Kaže lonac loncu.)
11
S, SS, PU. Suze, suve suze, pljuvanje.
Svedoci smo pisanja kao čina istine o laži a ne više laži o istini.
Prva rečenica ovog dvotomnog romana o ocu glasi: „Užasno je teško lagati ako ne znate istinu“.
A poslednja njegova rečenica glasi: „Život moga oca jeste neposredni (i suspregnuti) dokaz slobodnog svojstva čoveka“.
12
Reklo bi se: kako spojiti takav početak sa takvim krajem.
Pisac Peter Esterhazi nije znao kako to da postigne ali je umeo to da sprovede. Zaigran, budan, zoran, poput kakvog matematičara. Korak po korak. Smogao je.