Kalman Jodal
Uzalud

Vi. Kurvinski geaci. Rašutaću vam tu rakljivu mengeloidnu mericu.
Znam ja šta je trepanacija. Bušilicom (a la svojevremeni performans Marine Abramović, ali ovoga puta bez zezanja) izvodili su body-art zahvate na meni. Probušili su mi lobanju i nafilovali mi tikvu svakakvim pod izgovorom nekakve post-avangardne akupunkture. Upljuvani primarijus i balava pacolika bolničarka na smenu me časte:
– Ti, suprematisto!
– Ti, kubofuturisto!
– Ti, semantiko slagalice!
– Ti, neizrecivo!
Špricevi s injekcijama. Masnice od biča, krv na licu, krv na podu, smrad fekalija pomešan sa sredstvom za dezinfekciju, figura Paje Patka na bodljikavoj žici, i još mnogo toga. Odjednom, prematorela negovateljica otkopča belu uniformu. Ispod nje blesne crvena gumirana koža snabdevena metalnim dodacima – domina u punoj opremi! Od premnogog stezanja ogrlice, strada mi adamova jabučica, i ja stadoh da se gušim. Ližem tetine štikle, dok ona ispljuvava u pseću posudu komad sažvakanog zalogaja banane. Razdvajaju joj se krezava usta namazana crnim ružom za usne
– Njupaj!
Nežno me poleže na leđa, i šapuće mi na uvo:
– Gledajući vas setih se svog unuka.
Dok mi oči zakrvavljeno suze, ona obavlja ritualni felacio nad mojim, od premnogog korišćenja i onanije, impozantnim udom. Nešto paukoliko, nedefinisanog mirisa seda mi na lice, Duboko u meni – neizmerni bunari, povratak u ništavilo, šljisak šljapkavih kaljuga dok tonem u njih u nju, obrijana mi kosa, stenjem, mošnice mi rigaju svoju sadržinu, sve se prekida, više nema kože, više nema tela, samo žudnja, sušta žudnja, ako nema za čim, onda za novom potpeticom. Zatim se spušta zavesa.

S mađarskog prevela Draginja Ramadanski