„Tek je počinjala duga noć u kojoj će mu se sušiti koža, otpadati krljušti u samrtnoj borbi i u njemu narastati nagon da se vrati u bazen sa smrdljivom gustom vodom, onaj isti koji ga je početkom noći nagonio da iskoči iz bazena. Mučio se, a da je mogao sanjao bi neku veliku vodu punu svežih algi nabujalih od sunca, oblake mušica nad vodom, meke plićake i trave u koje će položiti ikru.„
Boško Krstić
„Sutrašnjica je isto povela razgovor
da pesništvo
više nije obavezno. Strepnja je
okoštalošću ublažena. Pre prve
rečenice nema ničeg.”
Pal Bender
„Mnoga sputana ljudska beštija
na povodcu živi, cima.
Bojim se da ti prija
dok se odmaraš među njima,
moj Gospode!”
Janoš Siveri
„Ta bjelina nema kraja. Po njoj misli idu kao transibirski vlak u vedroj noći. U njoj se može pisati na bilo kojem jeziku, a napisano je bistro kao i sama misao i donosi nekakvo olakšanje. Slično je pričanju priča kojima se uspavljujem svake noći od kada znam za sebe. Čak i prije no što su me naučili da pišem. Slovima me naučila mama, jednog ljeta u Selcu, napisala ih je na oblucima, slagale smo riječi, nije mi bilo dosta slova, moje uho čulo je i ona za koja su se smijali i rekli da ne postoje. Ali to je druga priča.”
Snežana Bukal
„Onda život opet preuzima režiju u svoje ruke i Eliza Gerner upoznaje Milana Arka, kompozitora, inovatora, naučnika, diplomatu – i počinje sa njim da „deli hleb i so.“
Nižu se diplomatski prijemi, susreti sa državnicima, kraljevima i kraljicama, ali Eliza Gerner neprestano nadovezuje i nisku glumačkih uloga.
Život kao bajka!?”
Zdenka Feđver
„ako te upije srebro svevida
istražuj naličje nevidelice
– ako te oblije rumenilo stida
potvrdiće smrt našminkano lice”
Karolj D. Bala
„Taj veliki sto, koji beše viđen nešto poviše od delte Rone, od Sen-Meri de la Mera, u Langedoku, gde po vasceli dan lebdeše oni na vodi plavoj nedaleko od blistavih kupa soli – ova me geometrija zanima, ova blistava, božanska geometrija, pominjaše mlađi Habonji – nedaleko od ponija boje krede i sveta klonulih, klonutijih nego što je to mlađi Habonji očekivao, ružičastih flaminga, taj veliki sto držahu tek dva uzajamno leđima spojena crva. Nisu stenjali, naprotiv, pošto Atlasi, a ni druge mramorne karijatide ne stenju.”
Oto Tolnai
„isključen iz vreve bilo kojeg dana
traga / prebira po grobnici isluženih stvari / broji tufne otpalog danca / domišlja grimiz emalja”
Draginja Ramadanski
„Негде средином шездесетих година, у стану брачног пара уметника Богданке и Дејана Познановића, запазила сам књигу провидних, пластичних страница. Постојала је у једном једином примерку, више се не сећам имена аутора. У то време ме је веома заокупљала мистерија огледала и одраза, и ова књига провидних листова пробудила је у мени давну, чежњиву успомену, још из педесетих година: тада сам, наиме, и сама желела да будем невидљива, гипког, ваздушастог, мишићавог тела, као помахнитала кошава, да загудим дуж прозора и ограда приземних кућа вијугаве Словачке улице, у коју смо се чак два пута досељавали.”
Каталин Ладик
„Ne znam zašto sam uopšte i pitao za nju; ta knjiga me nimalo nije zanimala. Uostalom, još je imam. Valjda sam nameravao egoistično da udovoljim taštini potvrđujući vrednost imetka, iako nisam bio siguran šta bih s tim i takvim saznanjem. Da je ponudim?”
Laura Barna
„Svet nije posedovao ritam, sve je dolazilo tek tako, nastupivši, navrevši, hrupivši iz ničega, za izricanje smisla nedostajalo je sazvučje, kompozicija se nekako spoticala, batrgala, nesposobna da samu sebe osmisli, da bi se na kraju provalila kao onaj limeni lavor...”
Cobor Mihalji
„...na dnu crnih bara u dubokim rupama prljavom vodom spirale svilene kocke koje će s prvim prolećnim suncem žuto blesnuti kao svetla nekog podzemnog sveta silom zatrpanog debelim asfaltom. Radnici će onda lenjo krpiti te rupe novim slojevima, premazivati im neravne ivice rastopljenim bitumenom i tako, pokušavajući da ih skriju, zapravo obeležavati zatvorene prolaze u stari zatrpani svet.”
Boško Krstić
„Svetlosni impulsi su se ukočili, kruna celtisa je usisavala mlazeve fotona bez zaprečavanja, puštajući ih da slobodno, poput buktinja, osvetljavaju uvećane prizore. Konj trgne pajvan, zakorači unatrag, i kao da je uzda omotana oko bođoša zapravo uže velikog zvona sa hrama Svetog Trojstva, oglasi se zvonjava, ali mnogo dubljim brujem, negoli pre deset godina, i golubovi pretrnuše od te neobične jeke, i kao jedan bi se vinuli uvis da ih pramenje svetlosti nije okovalo uz raspevani žutu svilu šetališta. Kašičica za sladoled se premetnu preko oznojanog ruba zdelice, ali usled zvonjave niko nije čuo tupi zvuk njenog pada na sto, na šta i ona jače zatitra u ritmu zvona na obloj osovini drške, izručivši na stolnjak vanilu i jagodu slivenu ujedno.”
Cobor Mihalji
„Zar ima išta mudrije –
Neg ćuteći, usred tmuše”
Natalija Krandijevskaja
„Ovde, u Vitlejemu, kamile su oduvek bile velika retkost, a pogotovo čisti albinosi, i devojka, u čijoj je kući živela bela kamila, mogla je, kako govoraše bezumni starac Urija, mirno da ide na spavanje, izjutra bi pod svojim pokrivačem vazda nalazila drugog goniča, koji bi nečujno ležao i oduvavao zrnca peska sa njenog vlažnog čela.”
Jevgenij Šifers
„Upisati se u istoriju bolesti – i to je nešto.
Sudbina nije kriva već dvolična: niže pojasa
uspostavlja ne odveć vešto
Sirena tobožnje mostove spasa.”
Julija Skorodumova
„Princezа Mordizon je imala izrazito kose oči. Govorili su da liče na tatarske, tako bademaste, sa ponešto gušćim obrvama od evropskog standarda. Kad bi se Dregan Velđi duboko zagledao u njih, bilo mu je jasno da u krilu drži, umotanu u svilenu maramu, majušnu tatarsku ženicu.”
Joža Marta
„Poput slonice rida ili rađa
Na ratište ispraća kao devojka
Ispred tenkova što u optici lebdi
Voshodeći kao vazduh na nebesi”
Jelena Fanajlova
„Smračivalo se. Posvuda je bila tišina. Ni meni ni bratu nije se pričalo, a nismo znali šta bismo dalje. Mogli smo, naravno, da uključimo svetlo, ali to bi nepovratno značilo kraj dana.
I tad začusmo nečije disanje. Činilo se, tik uz nas, mada je očito podalje neko disao.”
Asar Epelj
„Osloni se na desnu ruku, savij u kolenu
nogu, lezi u travu s jasnom namerom
da od tebe do reke bude pola pogleda”
Vera Pavlova
„To je bio moj zadatak:
da očistim površinu da bi se videlo dno.”
Oto Horvat
„Ničiji to nije glas, ljudsko telo zimi, u ovakvom predelu emituje govor kroz drhtanje i to može biti zbunjujuće i fizički teško, upravo onako kako bi se mogao zamisliti Svet ili neki njegov deo bez ljubavi, bez slika i bez vina.”
Radivoj Šajtinac
„Потражимо пре онда другу стазу. Могла би то бити и мржња, али овако ни корак нећемо ступити напред. Можда би се већ страх показао одговарајућим, јер попут сенке следи сваки трен нашег бића, као гласник бивших и садашњих губитака, као подсетник – и упозоравајући попут плутаче у мору.”
Петер Шинковић
„Opet sam ovde nakratko
i ćutim pored Tise.
Niz nogu kljastu mrtvog mosta vise
i ližu skelet druma magle.”
Lajoš Turzo
„Jadnik je. On je spisatelj, kažu lokalne novine Trešnjevke, ne bez ironije. Razmetljivac. Živi na grbači dve žene. Već mu je trideseta, ali budimo realni. Detinjstvo nas zove, mladost, zajednički ispijene flaše viskija. To je naš Berivoj, sećate ga se, gurnut u izbor kojem se nije mogao odupreti. Jebeš proklete umetnike. Berivoj čija je žena kažu abortirala sve njegove sinove, još se nije otarasio proklete navike da žmirka očima, tim očima je progutao mnoge knjige i poprimio nekakvu gušavost, kao da su se knjige zaglavile u vratu. Berivoj u sabijenoj televizijskoj emisiji Operetna, predgovor književnosti, na raspolaganju ima trideset sekundi. Operetna se emituje rano, to malo ostrvo koje je Berivoj zadobio nije promaklo gostioničaru koji, naglas smejući se, naručuje pivo za Berivoja i otresa pivsku penu krpom, do krajnjih žila napeto: Kuća časti.”
Leila Samarrai
„I have visited four times
in five days, bridging you
to see my lover, temporarily in Maryland.”
Sibelan Forrester
„„воздух, парящий облаком слитным
скрытый в парах зефира
воздух под вечер в сахарных бликах
в сахарных бликах ветра ”
Sveta Litvak
„gore
izgleda sa severa
dolazi oluja
biće kiše
nadam se
da malo odahnemo”
Dušan Gojkov
„Люблю народные инструменты,
игру на недрах, на пианоле,
что слегка подмяукнет ретро.
Где моя внутренная Магнолия?”
Татяна Щербина
„Из осеннего неба свисток –
И летит паровоз на восток
По полям, как ладонь, заскорузлым.”
Мария Игнатьева
„Я видел беличью беготню
– или драку? –
на сером стволе столетней пинии.”
Nikolaj Bajtov
„Dok vešto kormilom snuje,
ni zbog koga ne zastajkuje,
ne baca pojas za spas,
utopljenika sustiže glas:
Samoubica želi potonuće
i žmuri na svoje plivačko pregnuće
i šampionski soj.
Zato zar splav da stane moj!”
Ištvan Besedeš
„Razmišljati na »filozofski« način, uopšte ne znači izražavati svoje – već nečije tuđe, moguće, misli, sa kojima ja kao autor uopšte nisam dužan da se poistovetim. To misli i govori u meni neko drugi. Otuda i pojava lika – nosioca datog razmišljanja, koje ja ne osećam u potpunosti kao svoje.”
Mihail Epštein
„To su, dakle, ti omaknuti, neopevani, na nas nasukani parčići kulture, koji nas presreću u komatoznim, graničnim stanjima, u bolnicama, ubožnicama, kupatilima, javnim govornicama, zajedničkim stanovima i dvorištima, u suočavanjima sa telom i njegovom trošnošću. Bolest epohe kao stupor, atrofija, zabezeknutost nad neprovodljivošću nerava do mišića, nad svim tim zaprečenim korespondencijama života i kulture, namere i učinka.”
Draginja Ramadanski
„C нег прошелестел.
Не видать дорог.
Жизнь моя пробел,
Поле между строк.”
Мария Игнатьева
„Ovo je još čisto jutro koje posmatram
sa tobom. Belu geometriju što je tokom noći
promenila grad.”
Oto Horvat
„čistoj sredini pisma možemo dati bilo koje ime: „fon”, „okruženje”, „pauza”, „vanznakovna sredina”, „čisti bitak”, „belina”, „praznina”, „polje”, „bezimeno”...Ali ni jedan od ovih znakova neće odgovarati svom označenom, jer označeno čini označavanje mogućim samo pri datim uslovima, ostajući pri tome izvan granica znaka. Ovo označeno se manifestuje kao t.j. čisto polje, koje okružuje svaki poseban znak i tekst u celini.”
Mihail Epštejn
„U prilici smo da postanemo svedoci kako vlat po vlat, poput sretnog čoveka , ili odjednom, kao bog (Vörösmarty ) – osedi zemlja...
Šta nam to pripoveda, šta znači netom osedeli travnjak?
I kako se doima bela travka na beloj stranici knjige? Šta to prekriva, šta pokriva? Za predočavanje tog dešavanja da li su dovoljne nijanse sivila? Nosi li ono u sebi i nešto nevidljivo?
Kakva li se to igra odigrava ispred bezbojnih kulisa?”
Bela trava – poziv
„Вот и весна.
И пусть кругом ещё снег и лёд.
Все равно асфальт под ледяной корой богатством весен-
него солнца уже блестит.”
Фаина Гримберг
„„Jeti”, – pomislih, ali nisam pogodio: iz oblaka se promoliše rogovi. Kako sam po vaspitanju materijalista, nisam bio spreman za ovaj susret, ali priznajući neizbežnost očevidnog, učinio sam korak ka polaganju računa. Rogovi se takođe približiše, otkrivši pogledu zdepasto telo kozoroga koga su kod Žila Verna, sećam se, zvali muflon.”
Aleksandar Genis
„Jedan jezik plus jedan život.
Znače li onda dva jezika dva života?”
Oto Horvat
„ Crno je prekid i trajni odlazak, belo je nestanak, i večito lutanje. ”
Predrag Crnković
„njišu se u ritmu,
pomeraju oblake sa neba”
Aleksandar Šaranac
„Razlika između stvarnog i nestvarnog nekada je tako zanemarljiva, da je Judita Šalgo svojevremeno postavila ključno pitanje: da li postoji život. Baveći se svih ovih godina piscima na jedan poseban, nevidljiv, način, i sama se često pitam. Znam samo da pisci, češće nego ostali ljudi čine suprotno od onoga što se od njih očekuje.”
Draginja Ramadanski
|
„Razveo sam se pre pet-šest minuta. Ne gledaj me čudno, ne grizi svoju šaku, anđele, jer više nisam svestan ni minuta a kamoli datuma. Nije to nešto što baš treba da mi se ureže u sećanje. Ne žalim se, imao sam skladan brak, bez dece. Tašta je dobro plela, a ja imao sam štampariju i prodavnicu poklončića. No, jednog dana, a sve između je bio savršen sklad, razgovor u kući je zamro. Svako na svoju stranu zida prigrabio je svoje parče i grejao vlastite ruke. Oči moje tašte pale su na goblen i tu se zauvek zaustavile. Kafu sa ženom više nisam pio, a o ručku i večeri neću ni da govorim...”
Leila Samarrai
„Što se tiče metoda, ovo je jedno, samo po sebi plemenito doba. Doba mrava-čuvara kome je da bi mogao da obavi svoj zadatak morala da izraste tolika glava, da zauzevši svoje mesto potpuno zatvori ulaz u mravinjak. Sve mu je teže da se pokreće, a njegova braća koja se vraćaju kući primorana su da kucaju na njegovu ogromnu lobanju. Zar nije užasno što najveće lobanje jednog društva stoje na porti?”
Ištvan Besedeš
„Alajoša Ridega je opčinila ta reč, firnajz, i kao da mu je cunami izbacio iz svesti celo detinjstvo, uzalud se trudio da ga iznova sistematizuje; dok se gegao Apatinskim putem koji je vodio između hotela Lovački rog i Mađarske građanske kasine, i pokušavao da utvrdi kako je git dospeo u središte njegovih misli, već je stigao i do raskršća. Ovu blještavu i prometnu raskrsnicu niko osim njega nije zvao raskršćem, ali je za Alajoša to bila prava reč: desno je vodio put do groblja Svetog Roka, levo pak do starog pravoslavnog groblja.”
Cobor Mihalji
„Stari asfalter Mešter gledao je u jutarnjoj izmaglici mutne tornjeve Šapate. Pucketala je vatra u crnom kazanu za topljenje bitumena, a pred njim se prostirao daleko, sve do ivice magle, lepo složeni kolovoz od žute klinker opeke. Na levo koleno već je privezao zaštitno jastuče presvučeno kožom, da ga štiti od vrelog crnog asfalta koji će klečeći ravnomerno tanjiti drvenim ravnalom po glatkom klinkeru.”
Boško Krstić
„Kako otkuca srce, tako se oku prividi. Tren, što ga bezobalno prepliva u zvonjavu uronjeni poj klinker-opeka, beše utisnuo svoj nepokret u mrežnjaču Alajoša Ridega, da bi, svih ovih godina, u svoj raskoši detalja, bio prizivan u njegova neumitna snoviđenja. Alajoš Rideg beše muzičar, a pomalo, kako je mislio o sebi, i kompozitor, ali su mu se utisci i pored svega uvek urezivali u obliku slika, i od njih bi komponovao panoramske prizore a ne muzička dela. Pa i nije živeo u nekom simfonijskom vremenu; ako bi muzičkim jezikom trebalo da opiše sopstveno doba, ne bi mu palo na pamet ništa pogodnije od rapsodije.”
Cobor Mihalji
„Radnici će onda lenjo krpiti te rupe novim slojevima, premazivati im neravne ivice rastopljenim bitumenom i tako, pokušavajući da ih skriju, zapravo obeležavati zatvorene prolaze u stari zatrpani svet.”
Boško Krstić
„Bilo bi najuputnije pomno razgledati ove stare razglednice uveličane do plakatskog formata, na kojima se već odavno ništa ne menja; ma koliko puta iznova štampali te negda objektivom zaustavljene prizore, na njima se prošlost pojavljuje sa svejednako alarmantnom nepromenljivošću. Ovi što posedaše, međutim, usmeriše svoju pažnju na tihanu vrevu malovaroškog šetališta, sa uglačanim, i leti i zimi, klizavim pločnikom.”
Cobor Mihalji
„I've always loved the word Translucent,
its gently shuttling ray.
It doesn't promise clarity
but that, even where the eye can't penetrate,
you can thread reason through it.”
Sibelan Forrester
„Musavim rukavom košulje obrisav paru,
uvrebaj kroz vlažno prozorsko okno –
jedinu priliku u oskudnom
nizu izgleda.„
Arpad Kolar
„Nek ti se srce ne plaši
nevidljivog čuvara ljubve.”
Zoltan Siđi
„Rodjena sam kao veoma mlada. Tačno na vreme da vidim kako moje ime ispisuju na snegu. Tada sam se po prvi put smrzla. I poželela da se istopim.”
Zoran Ćirić
„Верник зна да га Бог види било где да се налази , било да је у мраку, било заклоњен у згради; од њега нема скривања. Не види га Бог само физички, него види и његове најскривеније мисли. Па ипак, када такав верник уђе у цркву са стакленим кровом, како се осећа?”
Сава Бабић
„Imali smo jednu sobicu u kojoj sam čitao, voleo sam da se krijem od ljudi. Tako sam naišao i na jednu staru, pohabanu veronauku. Tamo sam prvi put čitao o Isusu. U toj istoj fioci bile su i nekakve naočari za sunce. Katehizis sam čitao samo sa ovim naočarima na nosu, jer mi je versko štivo tako delovalo još ajanstvenije i mističnije.”
Jožef Bogdan
„Леночкина соба је светла, лепа и весела. Леночка је дивна. Нико нема, нити је имао, нити може да има такво дете. Серафима Александровна, Леночкина мама, сигурна је у то. Леночкине очи су црне и крупне, образи румени, усне као рођене за пољупце и смех.”
Фјодор Сологуб
„Glavna korist od čitanja velikih književnika nema veze sa književnošću. Ona nije povezana ni sa posebnošću njihovog stila, pa čak ni sa vaspitavanjem naših osećanja. Čitanje dobrih knjiga korisno je pre svega stoga, što nas sprečava da budemo „istinski savremeni ljudi”. Jer, biti „istinski savremen” znači osuditi sebe na poslednju predrasudu; kao kad potrošite poslednji novac na najmoderniji šešir, i time sebe osudite na staromodnost.”
Gilbert Keith Chesterton
„Nisam žetelica, proročica, naučnica, čarobnica –
ali u mene je tronoška-mladica
zabibana mladica nad glibom..”
Irina Mašinska
„Jedino dostojno zanimanje za ženu jeste – da voli Hercbrudera. Na svetu po svoj prilici postoje i drugi muškarci, ali ja ih nikada nisam videla. Kako sam došla na ideju o toj jedinstvenosti, neka ostane tajna. Verovatno na svetu postoje i druge žene. One možda umeju čak i da hodaju kao muškarci, mada mi je Hercbruder objasnio da je to strašna mana, kad žena ima noge. Hercbruder kaže da je osnovna razlika između muškarca i žene, što muškarci imaju noge.”
Olga Komarova
„Nemirna sam s tobom, kao vlasnica pitbula.
Nad malim selom višeglava sam bura.
Nad mirnim stolom oštrozubi gušter.”
Marija Stepanova
„Svet je, tvrdi Rozanov, tek u hrišćanstvu postao gorak, izgubivši svoju slast u poređenju sa neobičnom, duhovnom i moralnom, uzvišenošću Hrista. Otvorila se veoma jasna alternativa: ili ste u svetu ili sa Hristom, pošto su oni nepomirljivi.”
Boris Paramonov
„Isključili su mi toplu vodu,
tečnost ljubavi, reči bujicu.
Dođe mi da se izjadam narodu
dok guram u usta maramicu.”
Tatjana Ščerbina
„Naručio sam pivo i čekao Pita Tolkina. Meri je uključila radio. Morison je pevao I WOKE UP THIS MORNING / GOT MYSELF A BEER / THE FUTURE IS UNCERTAIN / THE END IS ALWAYS NEAR... Zatim se pojavio Pit, ni sa kim drugim već lično sa guruom, Šaji Babom. On se u stvari zvao dr. Robert Šajnon, ali dobrom delu književne scene je bio guru, nešto poput Džeri Li Luisa sa olovkom, gurua kom sam mogao da ljubim kaubojke bez ikakvog stida. Naravno, on to nikad ne bi dozvolio. Rekao bi verovatno: „Ajde mali, ne brljavi.”
Đuro Stanojević
„Само ми се мали салашарски пас придружио у скитњи, јер било куда да сам лутао по Јужном мору или Јадрану, по Ердељу или Панонији, научио сам да без другара са којим можемо да делимо своју тугу и радост можемо и да лутамо, али не ваља.”
Тибор Вејнер Шењеи
„Godinama je letovao na Ohridu, voleo i divio se manastirima uz njega, kao i samoj vodi koja mu je bila milija i prijatnija od slanog mora. Jezero je bilo njegovo. A tek kada je pročitao knjigu Siniše Stankovića Ohrid i njegov živiu svet , shvatio je da jezero do tog trenutka nije ni video.”
Sava Babić
„Preko livade akvarelne ne gleda više oko dečje. Lovokradica prazni omču. Leluja koža bez očiju na kraju slikovnice. Šapku od lisičjeg repa natući ću na čelo, ogrnuti bundu od nutrije, na noge – dabrove sare ponad kolena, ruke – u kozje jednoprstice. A srce? Čime će ono da se zgreje? Oče!? Srce je to od pleve, šuštavo, sipko. Vlažno od jednog davnog pokisnuća.”
Draginja Ramadanski
„U početku je to više nekakva snuždenost, koja s napredovanjem postaje sve kompaktnija i neprozirnija. Lagani veo naleže na odabranu žrtvu kao sve tegobniji teret, kao da bi da je uguši, što i jeste krajnji cilj nostalgije. Prve vizije suznih akvarela smenjuju se pejzažima u ulju, mrtvim prirodama, portretima sve brojnijih pokojnika. Iz dana u dan potmuli sloj postaje sve deblji, izložba pak sve bogatija, i beznadežno nepreglednija. Čovek baulja pod sopstvenog sećanja, i neprekidno prebira po njima, kao da traži neku malenkost usred gomile đubreta, koja čini opsesivnu svrhu prohuljalog vremena.”
Atila Balaž
„Šta će biti sa letom, šta s nama,
otope li se ptice,
oliže li ih jara sa dalekovoda,
zakatanči li im kljunove,
mlateći ih sveudilj?”
Ištvan Besedeš
„zEtna upravo započinje privatizaciju sfera. Upisujemo pravo na vlasništvo nad kvadratom neba, svakom autoru koji uokviri u tekst, sliku, zvuk – komadić neba iznad nas, slućene/prave njegove pojave, likove njegovih stanovnika itd., i to ubaci u poštansko sanduče zEtna nebo@zetna.org.yu ili nebo@zetna.org, koje je otvoreno za ovu svrhu.
Prva zbirka ličnih nebesa u okruženju ujedno je i eksperiment za uspostavljanje Kraljevstva Ujedinjenih Nebesa. U slučaju uspeha, učesnici stiču državljanstvo-nebesjanstvo kao i putne isprave za lakši prelazak preko nebeskih granica.”
Moderator
„Odskočila sam od tla, kao balerina, istegnutih mišića, pravilno ispružila i zategla stopala i prste, a onda, lebdeći nekoliko stopa u vazduhu, počela sam da pokrećem noge, ali u mestu, unapred, pa unazad, i polako sam lebdela sve više i više.”
Zdenka Feđver
„– гавань небес
кобальта и сиены
ты выскальзываешь на бис
из глубины сцены –”
Ирина Машинска
„Я видел беличью беготню
– или драку? –
на сером стволе столетней пинии.”
Nikolaj Bajtov
„Kupi mi mesa i vina
U ruku tutni putnu kartu, jer
Neću krenuti inače
Pod imenom madam Nina”
Sveta Litvak
„Čak i kompjuter na kome sada pišem ove redove i koji je sposoban da ih zauvek sačuva u svojoj memoriji – ni on, naravno, nije samo mašina za olakšavanje manuelnog rada; to je anđeosko telo koje za mene, umesto mene, obavlja rad moga uma i, iz nesagledivih dubina displeja, saopštava mi njegov rezultat.”
Mihail Epštejn
„Iluzija duševnih šara
Obuzima smrtni prah,
Izmaštana i nestvarna,
Krasi je muzike dah.”
Marija Ignjateva
„Asortiman tih metaforičkih plovila do smisla je povelik: od barke, lađe, jedrilice, do galije, krstarice pa i obične dereglije. Reklo bi se da je voda ovde u milosti pesnika, kao blagotvorna, životodavna stihija, nasuprot peska, kala, mulja, lesa, koji su simbol prolaznosti i smrtnosti.”
Draginja Ramadanski
„Alzas je i mene zapanjio, ali ne suzom, već pomišlju – da rat može biti prolog braka. U stvari, kako nam svedoče mnogobrojne slikarske verzije otmice Sabinjanki, to se već i dogodilo.”
Aleksandar Genis
„Najbоlje je svakо dnevnо se šetati, akо već živite u Sremskоj Kamenici, dоlmоm pоred Dunava. Odnekadašnjeg značajnоg parka kоji i danas gоvоri kakav je biо i kakav bi mоgaо biti, pa između vode Dunava s je dne strane i zelenila s druge. Prоstоr vоde kaо da se kreće i odlazi, nestaje; a prоstоr zelenila je nepоkretan, stabilan, gоtоvо uvek istоvetan.”
Sava Babić
„На мосту
между парами фар
к вертикали пройду парапета...
– Что вы!
Песня моя не допета!..”
Александр Воловик
„Iz dana u dan ista priča: vadi ključ, bes raste, otključava i on nestaje. Samo, gospođica Bistra je postajala sve zamišljenija. I jednog popodneva, dok se spremala da izvadi ključ, odluči da ga ne izvadi, već da pozvoni.”
Biljana Ćućko
„Sećam se jednog divnog jutra, plavetnog i srebrnog, kada sam teška srca prekinuo svoje uobičajeno letnje lenčarenje, natukao šešir, uzeo palicu i stavio u džep šest kreda jarkih boja. Onda sam otišao u kuhinju (koja je, kao i cela kuća, pripadala poštenoj i razumnoj ženi u jednom selu u Saseksu), i upitao gazdaricu ima li pak-papira.”
G. K. Česterton
„„Jeti”, – pomislih, ali nisam pogodio: iz oblaka se promoliše rogovi. Kako sam po vaspitanju materijalista, nisam bio spreman za ovaj susret, ali priznajući neizbežnost očevidnog, učinio sam korak ka polaganju računa. Rogovi se takođe približiše, otkrivši pogledu zdepasto telo kozoroga koga su kod Žila Verna, sećam se, zvali muflon.”
Aleksandar Genis
„A crow alone cries to a crow alone
in a nearby tree –
a few flakes thicken the air.”
James Kates
„У меня улетело белое,
Светлое, улетало, звеня ”
Sveta Litvak
„Бело је чудесност равна живљењу, рекла је, драгоценост присуства свих колора једновремено, ал' који се силом надметништва потиру, те на концу видимо бело као јаку дневну светлост. Бело је свеукупна мoгућност, и добра и зла, и умног и заумног – колико ли је тек заумно велико, огромно као сав свет и сва бесконачност. Бело је симбол све ширине, све дубине без ослонца, скуп свих боја одједном.”
Laura Barna
|
