Тибор Вејнер Шењеи
Панонија хладна V.

...od zaleđenog psećeg znoja.

Затим је Тибика, оставивши за собом боктерницу, вино и руине, помислио у себи: „Гле, тако сам се ја у недељу запутио у широко поднебље, на које се спуштала златаста светлост, и из главе ми је одмах ишчилело свако лоше осећање, груди су ми се испуниле љубављу за слободом, потрчао сам. Најпре сам се сусрео са старим врбама на заталасаном зеленом пољу, а и од њих ме је понајвише ословила она чија је средина дебла иструлела и на кори јој је зевала велика дупља. Посматрао сам гране које су падале попут плашта, и одмах сам знао да имам посла или с душом пастира који је давно живео овде, или са старим краљем предела. Стишано сам се примицао и завукао се под њен заштитни плашт, који је споља изгледао попут зида куће, а унутра сам сео у средину дебла и замислио сам како би то било када бих три месеца утонуо у дубоку медитацију. Али како сам управо лутао, нисам ни могао да останем даље, а и мој другар је залајао и тражио да кренемо, хајдемо, другар, правац напред. Тражио сам допуштење од пастира предела да могу да ступим у овај свет, и да, између велова који прекривају једни друге, видим мистичну нит коју ако дохвати скитница може даље да напредује, и неће залутати у густој шуми живота. Пастир је дао дозволу и од њега сам добио штап који је попут чаробне палице уклонио испред мене све препреке. Приспевши до вододерине коју су домаћи становници називали „Дојка“ језеро, осетио сам како почињем да тонем, и да ме полако гута блато, вода. Али су се онда појавили лађари с древне Тисе, љуљали су се на својим моћним шајкама, јер је пре регулације (и) овуда протицала вода плавојке Тисе, и као да се још увек ваља велики ток, тако су пловиле ове древне шајке по кристално чистој ливади, попут неке водене војске, тако су ми се примицали лелујаво, а неко од њих ме је дограбио за руку: истргао из блата. С њима сам још даље наставио воденим током, с овим тихим и задубљеним прецима, потом су ме лепо искрцали на добру стазу, где сам – као што каже песник „зен таја“ – дрхтао наслоњен на штап.

Тада се појавило јато птица, окрилателе прилике које су негда у овом пределу биле жене и девојке, у дугим хаљинама су играле коло свога живота, неговале децу, волеле своје мужеве, спремале јело и певушиле дечје песме, а сада су ме дохватиле за одећу, подигле ме високо, тако високо као што се негда истопио восак који је спајао Икарова пера, и лепо су ме осушиле, па тако нежно, као да сам паперјасто перо, спустиле на најбољу стазу којом сам игда ходио.

Тако сам ја лутао пределом, а мој малени другар је обигравао око мене, док сам ја нашао неколико ситница. Пужеве кућице на пример, и тада сам помислио да су, ето, у њима наставали богови, са својим великим породицама, а сада ево празних кућица, из њих су се богови одселили – ко зна куда. Потом сам нашао лоптицу за голф. Тада сам пак помислио да ти богови више не долазе у овај дивни предео ни због чега другога, него само да играју голф, нисам налазио друго објашњење за лоптицу. Потом сам видео дугачку шину, да, помислио сам, то је могао бити онај воз којим су се одселили богови, тај воз је ишао за Кањижу, на кањишку станицу, али је композиција нестала, и шине ће ускоро прогутати предео, а ова линија већ одавно не саобраћа, ми већ не можемо да одемо за старим боговима.

Лутао сам својом стазом и полагано сам се и вратио, јер свака скитница, било колико да оде далеко, не може да заборави да мора да се врати на то место одакле је кренула.

Поготово ако допре мирис сјајног ручка – и даље је наставио свој пут.

Превод Сава Бабић

Nije bio svestan...