Laura Barna
Bolnica nevinih
Lekari sa špicastim crvenim kapicama na glavama i belim dugačkim tunikama, unakrsno zašniranim trakama, nervozno su pretrčavali s kraja na kraj dugog hodnika, nestajući iza belih neravnina i udubljenja niša i opet se pojavljivali. Preko usta su nosili poveze natopljene kamforom i teškim biljnim esencijama.
Filipo Bruneleski je oslonjen o bočni stub detinjim žarom merkao mesto gde je planirao da postavi karniz nad ulaznim vratima kojeg će, čim pošast stane, ukrasiti reljefom malih anđela, kako i dolikuje bolnici nevinih. Svaki čas, neko bi s ulice dotrčavao i bacao mu pred noge svoje najmilije, zaražene kugom, moleći ga očajničkim pogledom pred kojim uzmiče i nada.
„Kukavci, ništa im ne ostaje osim surovosti; prednjače i nad životinjama“, promrmlja Filipo kao za sebe, i priđe ležaljci na kojoj je, prekriven dopola čaršavom, ležao veliki matematičar Rikardo Maneti.
„Dobri moj Rikardo, tako je malo potrebno da se iz ljubavi sklizne u nešto što nikako ne bih mogao nazvati osim sebičnošću“, nastavio je. „Kuga dolazi spolja, ne iznutra, i bezobzirnija je jer nema uporište iz kojeg je istekla njena smrtonosna klica, već kao kakva smutljivica lunja okolo i zarazi koga prvog dograbi u dosluhu sa sudbinom, a onda – crno mu se piše. Tačno znam šta bi sad na ovo rekao tvoj uzvišeni matematički um: Svima nam se crno piše! Ali, ne! Dovoljno nam je crnoga da bismo još crno i mislili.“
Rikardo je ćutao, tek bi povremeno otvorio levi kapak dajući mali znak Filipu da ga je čuo i razumeo. Desna polovina tela bila mu je oduzeta.
„Bolest čoveka uvlači u krug zatvorene igre igranja sa samim sobom, čini ga samodovoljnim, priteže ga u kožu deteta ili rasteže u kožu starca, a deca i starci umeju biti nesnošljivo sebični, dobri moj prijatelju. Igramo se i kad nismo deca.“
Rikardovo telo se jedva primetno promeškolji, kao da se uzjogunilo onim što je čulo. Gotovo trzajem naglo rastvori levu šaku i prstima čeznutljivo, po ko zna koji put, upre ka ulici.
„Ne brini. Dao sam da se razglasi na sva zvona da si ovde. I Donatelu sam rekao. A on bi sve učinio za mene. Evo, samo što nije stigao“, izgovori Filipo razumevši Rikardovu želju da još jednom vidi svoga sina.
Ozarenim pogledom nastavljao je da razmešta u pravilne redove zamišljene male anđele u karnizu.
„Bog čuva hrabra srca“, dodade, baš u momentu kada je mlada žena, grcajući u suzama, ostavljala zavežljaj s novorođenčetom, i još dugo se posle sumanuto obazirala, busajući se u gola, ranama unakažena prsa.
„Još jedno dete! Izgleda da je zdravo!“, doviknu Filipo Bruneleski lekaru sa crvenom kapicom koji se taman zaputio ka Rikardu, noseći čabricu punu zelene tečnosti. „Bolje da ste nam umesto te žabokrečine doneli kozji sir kojeg krijete umotanog u lovorovom lišću pod mantijom“, našali se, i šeretski naprći usne ka detetu, ali ugledavši strogo i hladno lice mladog lekara, shvati da je šala bila neumesna i neprimerena, i smesta se uozbilji.
Utom se na vratima pojavi Paolo Učelo s malim Antonijem u naručju. Rikardo tiho kriknu prepoznavši loknice svetle kose koje su vragolasto ispadale iz natopljenih koža i lanenih krpa.
„Ne brini, hteo sam da budem siguran, zato sam ga ovoliko umotao. Nije oboleo. Zdrav je ko dren!“, reče Paolo i spusti dečaka kraj starčevih nogu, koji se istog momenta iskobelja iz mokrih zavežljaja i baci na očeve grudi.
„Donatelo nam je rekao da je Rikardo ovde, on nam je prvi javio, dolazimo od njega… Dobar je, pribran kao i uvek, ne namerava da napusti kuću ni po koju cenu. Zatekao sam ga u poslu, do guše umazanog gipsom… Znate kako to već ide, svako za života ima jednu ženu koja ga čini muškarcem. A on je vajao svoju Juditu, miran kao da je sve u ovom gradu potaman. Prenosim vam njegove prijateljske pozdrave“, obrati se Paolo šapatom, stišćući saučesnički Filipovu ruku, zadivljeno posmatrajući crteže i skice anđela razbacane po podu.
Udno hodnika iznenada se začu plač tek donetog novorođenčeta.
„Bravo!“, viknu Bruneleski i snažno privuče i zagrli Paola. „Život je neuništiv, čuste li ovo!“, povika razdragano.
Rikardo jedva primetno odiže levu ruku i kažiprstom dade dečaku znak da se vrati, videvši da je ovaj, obradovan iznenadnim povicima, ponesen, na tren poskočio za dvojicom umetnika. Antonio ga posluša i sasvim se prignu do očevih usana; s dečjim razuzdanim interesovanjem osluškivao je njegove, bilo je sasvim jasno – poslednje reči
Od svih firentinskih prijatelja, naklonjen sam jedino Paolu Učelu,
ostalih vucibatina i neprijatelja vrlina, kloni se sinko!
* * *
Astrolozi koji su predskazivali ratove, velike pomore, bolesti ali i nepogode, zaputiše se u kratkoj povorci mračnom i tesnom ulicom na nasipe i bedeme Arna. Čkiljeći titraj sveća od belog i žutog voska poigravao im je licima pokrivenim svilenim crnim maskama, pripijenim uz kožu toliko da im se ocrtavao svaki mišićni nerv. Između sebe nosili su kotarice od vrbovog pruća pune svežeg cveća. U raštrkanim grupicama za njima su se vukle napuštene životinje i živinčad, među koje su se mešali prosjaci Marijinih slugu, poneki izgladneli prebegnik iz Bergama, ili skitnice bez domovine, vere i igde ikoga, zatečene i zarobljene u Firenci.
Sa zida najvišeg bedema astrolozi ritualno istresoše cveće u Arno, mrmljajući nerazumljive reči, kao da su ih iščitavali unatraške. Na čas sve utihnu, vazduh kao da je stao, čuo se samo slabašan zuj insekata koji su u rojevima nadletali reku i ukotvljene bukentaure. Ceo prizor nemo je posmatralo nekoliko znatiželjnika, nastojeći da ostanu na pristojnoj udaljenosti, osećajući značaj trenutka ceremonije prinošenja žrtve vodi koju su potajno mrzeli sumnjajući da je od nje doplovila nevolja.
Sa severa su se primicali olovno teški oblaci. Čekala se OLUJA.
„Dobar znak!“, izusti Alboastro ne skrivajući oduševljenje, i svuče masku s lica.
Odlomak iz romana u nastajanju „Ch-Bue kletva“