Атила Јас
Затворених очију
(Кадрови Тарковског)

„Твоје дело треба да личи на филм који видиш затворених очију“
Роберт Бресон

 

летење/Рубљов

Ако човек  јако жели, онда ће заиста
летети, ако то истрајно хоће,  гледаће

одозго  свет, реке,  ливаде,
цркву на  брегу,  сунчаних зрака

искре над водом, човечуљке-мраве на сплаву
листа,  али нажалост то није природно

стање, зато се вазда сурвава, и у томе
нема симболике, што усхте анђео бити.

барско огледало/Рубљов

У дубоком барском огледалу две газиводе
клизе, обилазе листове, сваки час застају

упорно  витла их ветар по барској свили,
одсликавају се у крошњама околног дрвећа,

као скица, на мокром  песку  бишће се
говедарка, за собом оставља трагове попут

жице, репним  перима  коси пахуљасте главе
маслачка, и док се чуди малим падобранима,

изненада направи  покрет  у правцу баре,
и  кљуном  чвакне   једну од две газиводе,

У нејасним обрисима крошњи концентрични
кругови, да ли ћеш најзад и ти  ишчилети.

приказа/Рубљов

Гвозденим клиновима пробијају му дланове, крв
се слива у снег низ свеже отесан брезов крст,

подножје брега  већ је натопљено, као на слици Тибора
Надора, разилази се на све стране црна мрља

по ораницама, удаљена руља је задовољна, чује се
неразговетно брујање: „Разапесмо га опет!“

искупитељ/Рубљов

Заграби снег и халапљиво га  у уста
гура, сред голих грана јове поцрнела
чавчија гнезда напуштена, падају сви
на колена пред њим, снег заграбивши.

библиотека/Соларис

Празан  ходник, испрва сасвим прав
попут лавиринта, потом нагло скреће
удесно, у библиотеци је мрачно, на-

пипаваш  прекидач, нема овде
никога, само разбацане књиге, по-
јединачно  бацаш их устрану, нигде

траженог примерка, осетиш благу
промају, лепршају папирне траке шушкање
лишћа подражавају  у отвору за вентилацију.

време/Огледало

Вода прошлости рђа у зденцу, спомен-
отпада пуна, препознаје ме и оплакује

дрвеће сваког јутра, ништа не брини, није
страшно, само си хтео да будеш срећан,

јел’ да? листови с мрљама рђе држе се
очајнички  за суре и влажне гране.

оклевање/Сталкер

Како је дуг пут до дома, а некада
се тако близу чинио дом, једино због боје
топло млеко дајеш црном псићу, халапљиво га
лоче, на поду мрље од млека, у влажном

оделу на мусави под падаш и одмах тонеш у сан,
не можеш видети, како  чаше ка ивици стола
тихо миле, а време у том интервалу ипак
бива овековечено, ипак, нешто  управо почиње.

ноћ/Носталгија

Шума у пламену, свежа ноћ,
слика собе у полутами,
полако ће стати и киша,
у локвама ужарена окна.

немост/Жртвовање

Лака је тежина немости, не треба
и не сме да се огласи, као што је Ганди чинио
једном недељно, говор се из наших проблема
бокори, ћутња је суво дрво, након извесног времена
изненада пропупи, и стога је  сасвим извесно
да смрт не постоји, већ само страх од ње,
учинак истинских речи, немост иконе,
плодно ћутање највишег реда,
уз тиху шкрипу отварају се стаклена врата
креденца, слободно их затвори, молим те!

врт/Жртвовање

Такав је врт твоје мајке, након њене смрти прегнеш
да га средиш, преузмеш њено место, негујеш
подивљали врт, искрчио си све оно, што

сувишним ти се учини. Дрвеће и жбуње си
поткресао, седаш на степенице кућерка,
мајчинским погледом осматраш плодове

свог мукотрпног рада, и видиш запустелост,
трагове насиља на телу врта, било би боље
да си све оставио како је било, у прастању.

С мађарског превела Д. Рамадански