Ерне Веребеш
In illo tempore

Седети ту, без везе. Слева прозор,
зрацима ампутиране стране света
непроходних пространстава.
Бити непокретан и слободан,
попут парализованих богова.

Оно сигурно у овом преподневу
час изчезава, а час траје.
Привидна, тиха времена подлокавају,
док заиграни звуци звона њишу
некакве ситносветачке мисли.

Некада је ту дрвеће до неба допирало.
Од почетка носећи у себи величајност
што скупа с њим је неприметно расла,
као неко воће. Осећам укус висине,
што ми презрело пред ноге пада.

Племенити калем у ништа усађен.
Расположење, преостало од вина.
Непредвидиве представе
унете у компјутер од крви и меса.
На улици дечачић неки лута.

Видовит сам на привиђења ума.
А слеп на оно што ме пресреће.
Полумртав просјак малодушно
радује се издашном добитку,
којег до краја потрошити неће.

Распадају се спољашње ствари.
Нема околине, средишта, система.
Преподне је, док безбројни затони
једне све спорије реке
путују са мном и са треном.

Зурим у њу, као у разгледницу.
Преплављује ме, својом сенком
на мраморно тело вуче ме давнина,
као слепца дроља радодајка.
Као дуга близаначки лŷк.

И док размишља о одступању
истрајно се њише напред-назад
све остајући на истом месту -
попут ватрене страсти ка тангу,
оживљује ме нови трзај срца.

Бар да могу сваког у себи да оживим.
Све ћелије редом, у сопственом телу.
У награду за своју верност
они, на које сам толико чекао,
сањарили би заједно са мном.

Долазе. Чудесни незнанци,
лице им блистав, широм отворен
прозор. Мој поглед у њихове очи
значио би у самом себи
препознати шта то они хоће.

Но речи не одају ништа.
Иза њих су срушених царстава
челичне верижњаче одбачене,
са обрисима ногу и руку
подбунљивих стегоноша…

А сад снебивљиво затварам очи.
Умара ме привид, не уверава ме
да је у покорности једина нада,
што би да нам кришом подари
понизност из доба рајске баште.

Мешкољим се, треба да кренем.
Тражим оног дечачића,
што малочас, можда све до сада
луташе преподневним улицама,
што ходаше у месту, машући ми.

Негде, још ненаписано,
у малокрвној белини папира,
стоје голи кућни зидови.
У висини хара олујни ветар.
Довикују нешто из комшилука.

Превод: Драгиња Рамадански