Ištvan Besedeš

Marianska dubina

 

To struja nadaleko bi da odvalja sto,

i postavi ga na blatnoj rečnoj gredi,

da čudnih jestiva i grala neobičnog,

videti ga prelivenog vredi.

 

Činiju za salatu, srebro uščuvano,

kašiku u kojoj teža pesak,

i onaj zaton, gde nas uspomena

na pun pogodak tišti, gde olupine

flote pristaše, a cev topa lašte

slavohlepnom brigom vreće zašivene,

pronalazači ere tričavo-tašte,

novi narodi-moreplovci i nomadi voda.

 

Uzalud čeka večera samotna:

neki novi svet mesto pečenja

na pladnju donose tmušni virovi,

i nema spasa, ispuni se san,

i dopašće nam jastog svima,

ukoliko ne zazveče medalje sa dna,

i lelujavi stolnjak, koji talas cima,

u hipu ne rascepi Marianska dubina.

 

Ističe pesak

 

Sada je već na suvom svaka vlas,

popucale koralne gledji,

spljašnjava morska neman.

Davno se tako nešto već zbilo,

po stenju zveče oštre makaze,

na dnu tavore krstarice,

nestali muževi, i odlutali

psi, stoka koju je odneo pomor,

i onostrane tajne

o zdušno negiranom bahanalu,

i hridi, izronile iz vode,

vide se sada: noge bogova

koji su do amfora zagazili

da ih istoče, i da se pijano vajkaju,

da se svet raspolutio,

da se ura ne meri više

glagolskim vremenom, i da će svakog trena

sve više peska biti s druge strane.

 

Prevod: Draginja Ramadanski