Petar Ibročić
Zauzdana panonska lepotica
Posmatram sa obronaka Fruške Gore nepreglednu panonsku ravnicu. Da li je moguće da je ceo ovaj prostor nekada pokrivala velika vodena površina i da je posle toliko godina od nje ostalo samo vijugavo rečno korito koje se poput nehajno bačenog konca prostire od horizonta, zavijuga nekoliko puta podno Fručke Gore i nestane za obrisima Petrovaradinske tvrđave.
Oprosti velika reko ako te uvredim nekom rečju - znači da te ne poznajem dovoljno ili te poznajem suviše dobro i znam ti sve vrline i mane, rukavce, sprudove, virove, limane. Neki kažu: ,,Ma znam ja Dunav", a nikada te nisu čuli kako šapućeš, pričaš, plačeš, kako se veseliš ili se besno ustalasaš i namrgodiš. Ne poznaje te onaj koji nije osetio tvoj miris, ukus, strast i svu tvoju veličinu kada u proleće nabujaš i kao lavina nosiš sve pred sobom ili se leti pritajiš i šunjaš se poput stidljivog devojčeta, a zimi se sakriješ ispog belog ledenog pokrivača i dremaš misleći da smo te zaboravili i ostavili.
Koliko tajni u sebi nosiš? Koliko ukradenih čežnjivih pogleda kriješ i vodiš ih sa sobom negde daleko u nepovrat? Koliko si ljubavnih sastanaka poput slučajnog voajera odpratila svojim šumom i žuborom kroz obalske vrbake? Kažu da su te ukrotili i pripitomili. Ukalupili su te nasipima, kejovima, dolmama, branama, a ti svaki put nadješ neko poljanče gde prostreš svoje plave ćilime, odmoriš se na njima i sa novom energijom krećeš dalje i dalje kroz ista prostranstva, ali za tebe uvek nova. Povedeš ponekad sa sobom i poneko drvo koje te je godinama ispraćalo sa obale i odolevalo tvojim čarima. Svojim tananim pipcima razgolitiš mu korenje i ono se tada prepusti tvojoj strastvenoj želji za putovanjima da bi ga potom, onako iscrpljenog ostavila u nekom limanu da čezne za tobom živeći od uspomena na tu kratku ljubavnu avanturu.
Zajahali te brodovi i brodići, čamci, jedrilice i igraju se sa tobom kao deca sa domaćim kerom kada ga razvlače po prašnjavoj avliji. Jedne povedeš sa sobom da ne budeš sama, druge pustiš da te gnjave i uzburkavaju. Neke pustiš da žive na tebi i da ti otkriju sve svoje tajne jer znaju da ih nikom nećeš odati. Dozvoljavaš da te rasparaju svojim elisama, da ti naprave naizgled neizlečive rane, a ti im sve opraštaš i vrlo brzo postaješ opet ona stara i dobroćudna panonska devojčica.
Volim da gledam prve jutarnje zrake kako se veselo umivaju u tvom ogledalu dok se mama-sunce još pospano pomalja iza brda zamenjujući u tvom oku odsjaj već umornih svetlosnih snopova koji dopiru sa obalnih kuća. Divim se tvom jutarnjem umivanju nebeskom vodicom od koje poprimaš srebrnasto mastiljavi ten. Zaljubljen sam u tvoj tužni rastanak sa smirajem dana kada te sunce okupa svojim ljubičastim suzama nestajući na tvojoj površini na horizontu. Volim kada te košava razbaruši i kada ti umrsi čupave devojačke uvojke talasajući ih poput nepreglednih žitnih prostranstava kroz koja ploviš.
Volim te, iako znam de ćeš me na kraju ostaviti i otići svom suđenom Moru koji te svaki put oberučke prihvati. I ti se ne opireš jer znaš da tako mora da bude i rasplineš se u njemu kao da te nije ni bilo i postaješ deo njega. A i ja sam se pomirio sa tim i zato uživam u svakom trenutku provedenim sa tobom jer znam da si već sutra negde daleko i da te neko drugi sačekuje i ispraća pogledom.