Snežana Bukal
Entelehija

Sve prozore držim uglavnom zatvorenima. Ponekad, sve ređe i ređe, poludim i zamahom koji bi otkinuo glavu i jačem od mene, otvorim poneki od njih. Pogled u bivšost ispuni me nelagodnim osećajem sopstvenog nepostojanja. Đavolji je to posao, bez sumnje, baviti se vremenom koje kao i voda kao i vatra ide svojim putem i nema tu nikakve utehe. Marina kaže: lepo je vratiti se u san. 'Ali, Marina - vičem glasno, da me čuje preko Okeana - šta potom?' Kako se vratiti nazad, u ovu prazninu koja odjekuje. Ništa ovde nije jasno, ovo je jedna zbrka od reči. Svejedno.

Šta je ostalo od svega? Ništa. Zašto se osećam krivom pred ničim? Jesam li pokušala sve. Na neki način jesam. Svejedno, sve se raspalo, lagano, neprimetno i sad je pod prstima tastatura od prašine. Ako dunem, phu, neće više biti ničega.

Ta sličica stigla slučajno, komplikovanim elektronskim epistolarnim putevima, ne da mi mira. Uvećavam je, ne bih li prevrnula durbin i videla je iz blizine, podjednako nestvarne kao i daljina. Neki kubizam se tu dešava, neka ostrva boja, geometrijska, nekakve druge forme, bez obline, bez mekoće. I ubijena i ubice izjednačeni. Razbijena optika. Veliki vajar, vreme, kaže Yourcenar.

Katarina je rekla Vidosavi, Vidosava Veroslavi, a Veroslava meni, na samrti, gotovo poslednje reči, u sobi bolnice Svetoga Save, uplašena nesumljivo, mahnula je rukom da se sagnem, usta su joj dodirnula moje uvo, razumela sam je kožom, već je bila kretala ka nemosti. Koža je čula ove reči: Ostala je još samo jedna slika. Htela sam da je pitam nešto važno, ali je došao doktor i sestra, još neki ljudi, užurbani, zadihani, trebalo je obaviti posao do kraja, nije im bilo do odugovlačenja. Pogledala sam je još jednom, s vrata, mahnula, biće i nasmešila se i otišla. U tramvaju sam gledala u vrhove svojih tirkiznih cipela i mislim da je bio čas u kome nisam ništa mislila. Vreme se to veče u 9 i 20 podelilo za uvek na vreme pre i posle njene smrti. To sam znala samo ja. Sreda nije znala i nadovezala se za prazni utorak. I sve je bilo nepodnošljivo isto: disala, jela, spavala, smejala se, pustila da me nešto pomera od juče ka danas.

Posle se toliko toga desilo, no mene me mrzi da prepričavam gotske romane.

Kuckam prstom po njenoj slici, jedinoj koju imam, sve druge su ostale tamo gde mene više nema, i pitam se kako je mogla znati? Prevrćem durbin u rukama, zalud. Samo ponekad, na ivici sna, kad se oslobodim dosadne sebe, kad iskoračim iz sobe, osetim kako joj se usne pomeraju, tik uz moj obraz i uspostavlja se nekakva entelehija.

Maastricht, septembar 2001.