Ildiko Lovaš
Soba sa pogledom na...
Htela sam samo da posmatram, opazujem kako se umnožavaju redovi ostalih. U četvrtak uveče sam zaobišla Besedeša, da mi ne bi tutnuo u ruke jedan detalj. Neki detalj. Jer već ne volim odlomke, ruševine, ostatke, bilo bi dobro doseći celinu, ili je bar opisati. Uostalom, igra je dvojna, mogućnost gledanja iz sobe i u sobu, zaokviren okvirom prozora kojeg nosimo u sebi, ali to je već u petak prepodne pričao, govorio Tolnai, pa Joška Bogdan, koji ipak od svih nas zna više o svim mogučim prozorima. Ja bar tako verujem. A onda je u petak, u kasno prepodne Ilić rekao da pođemo u sorozó*, i usput počeo neku priču o tom lokalu. Ispravila sam ga, napućila sam usne, trudila sam se: söröző**. Nikakavo dejstvo nisam postigla objašnjavanjem razlike, uprkos tome, što mi je i Boško Krstić pomagao u razlaganju. Kao da bi bilo svejedno: dve tačkice tamo ili amo. A i to: šta to tamo teče. Neka tekućina. Može biti baš i pivo. Kada bih izgovorila reč krv, već bi dodirnula sliku. A to ne bih. Priča, koja pripada svemu ovome, ovom trenutku i ovom mestu, je samo toliko, da je u pivnici odjednom iskrsnuo na stolu Ilićev detalj. Jedan gramafon. I tada mi se činilo da čujem neki zvuk kroz prozor sorozó-a, muziku provincijskih, seoskih krčmi, i to me podseti na pismo Bartoka, u kome majci piše o tome, kako se dobro oseća među seoskim ljudima. Bolje, nego u presvetlim gradovima.
A ja baš ne. Ne osećam se dobro u ovoj malomeštanskoj krčmi. Jedina stvar, koja me ipak razveseljava, da bi mogla pokušati tajno, vrebajući napisati nešto u Ilićev tekst o detalju. Ali smo potom pošli na ručak, i odbacih taj plan. Kiša je kuckala na prozoru automobila, na šoferšajbni, sve manje sam se palila na ideju, da bi bilo dobro napisati neki tekst četvororučno. Iskoristiti priliku i pucketavim glasom, zapinjajući, jer drugačije o tome ne znam govoriti, ispričati šta ja to mislim o razlici između söröző i sorozó. Možda čak i ništa. I da onda to konačno izgovorim, bez dlake na jeziku.
Pre nego što sam došla u Kanjižu, prvo što sam asocirala o toj temi, je bio film Soba sa pogledom, od kojeg se u meni bude slatke uspomene lepog ukusa. Ako se prustovski doživljaj iz mladih dana uopšte može tako nazvati. Možda potpunost čekanja.
Zato sam se izogibala mom dragom prijatelju, Besedešu, da mi ne bi dao nikakvog zadatka. Ali se onda pročuo na Ilićevom glasu balkanske grlice reč sorozó, na trenutak mi je zaustavio dah i neverovatno mi ga približio, ali ne tamo, u pivnici, kada je odjednom odnekud izvukao tu sliku sa gramafonom, nego još pre, kada je, okrećući u ruci čašicu nečega žestokog, rezimirao problematiku prozora, pomalo nadmeno i drsko, izvinjavajući se, da zna govoriti samo na tom jeziku, pa niti na tom, jer on jezika, maternjeg jezika zapravo i nema, jer mu je majka gluvonema. Da, znala sam za to, čula sam već od njega samog.
Drugo šta nisam ni htela reći. Ovom času i ovom mestu pripada toliko, i možda sam u zabludi, i jednostavno sam sada ja u Kanjiži bila spremna samo na toliko, troje sede u jednom sorozó, na stolu je jedan gramafon, i svira kako svira. Ako uopšte svira.
Prevela Emeše Rajšli