Kad zatvorimo oči, to nije prosto tama, nego tama s beličastom postavom, tama s posuvraćenjem.
Gledati u tamu otvorenim ili zatvorenim očima - uopšte nije jedno te isto.
Zatvorenih očiju se vidi više. Kapci su ne toliko pregrada koliko ekran.
Dugo sedim u polumračnom podrumu, zureći u bela vrata koja svetlucaju u blagoj izmaglici.
Telo drveta, njegova faktura koja se probija kroz boju, podseća na planine s kineskih pejzaža.
Između šarki je pukotina kroz koju se probija prava tama, bez ikakve primese.
Ponekad mi dođe da otvorim širom vrata, da je pustim napolje, ali ne činim to.
Tama se čini dublja kad je pritvorena belim vratima.
Tamna kao zemlja, ova pukotina me podseća na onu iz koje smo potekli.
Tama je - naš zavičaj.
Njena plodorodnost je zastrašujuće očigledna.
Bela vrata su bedna pregrada, kao onaj naslikani kamin u kući tate Karla.
Sa one strane je neuporedivo više tame nego što s ove ima svetlosti.
Na vratima je ogrebotina - kao crna zapeta. To nije prljavština već, naprotiv, oderotina. Ona nas podseća na tamu koja nas vreba ispod belila.
Skoro svaki dan se vozim biciklom prema stenama na desnoj obali Hadsona. Tim izletima sam odavno naučen na lokalni pejzaž. Da bih znao kako izgleda, dovoljno je da pogledam na kalendar.
Ali jedanput je na stene pala magla. Izgrizla je u letnjem zelenilu beličaste kaverne. Ove mrlje su ustaljeni izgled učinile neobičnim.
Magla je sklonila sa scene veći deo pejzaža, ali od toga se prostor nije smanjio nego uvećao.
Svaka rupa zapušena vlažnom vatom skrivala je od pogleda više pejzaža nego što u nju inače staje.
Magla je, kao istorija, stvarala nešto novo, brišući staro.
Ruine pejzaža je ukrasila nedovršenost.
Nepravilno ju je nazvati nedorečenošću; to je bila poslerečenost: nešto što je došlo umesto onog što je bilo.
Magla kao oblik ćutanja što nastupa ne pre nego posle govora.
Jer ćutanje nije tišina nego njeno čedo.
Tišina nije od ovoga sveta. Ona je postojala oduvek.
Tišina je više nego zvuk. U tolikoj meri više, da zvuk s njom ne može izaći na kraj - tišina mu majčinski povlađuje.
Ćutanje ili podvlači ili prevlači ili prećutkuje ono što je rečeno.
Ćutanje svesno odriče ono što je stvoreno grkljanom. To je poslezvučje govora, njegova gluvonema svojta.
Ćutanje je pauza između dve reči: poslednjom i prvom. I čak ako druga reč ostane neizrečena, ćutanje nam daje nadu da ćemo je čuti.
U umetnosti oduzimanja ćutanje je - oruđe. Možemo vući njim po hartiji, kao kičicom umočenom u belilo. A tamo gde mrlja magle izbriše tekst, ostaje rupa, koja spaja ćutanje s tišinom.
3. Akvalang - aparat za veštačko ćutanje.
Vrt se od slikarstva koje ga je oblikovalo razlikuje ne toliko trodimenzionalnošću koliko vremenskom dimenzijom.
Slika je sve u svemu nepropadljiva a vrt je u određenom smislu večan.
Živo je dugovečnije od mrtvog. Od Hristovog vremena je sačuvano samo osam maslina u Getsimanskom vrtu. Ova smežurana drveta, nalik na isceđeno rublje, - poslednji su svedoci onoga što se desilo pre dve hiljade godina u Jerusalimu.
Vrt je obrazac bezgraničnosti vremena. On može da stari i obnavlja se, tojest da se menja ne iščezavajući.
Kamenje i bilje koje ga čini ne može se porediti sa nama: prvo živi odveć dugo, drugo odveć kratko - od jedne do druge sezone.
Postoje uza sve još i jednodnevni leptirići koji doleću da posete rođake.
Vladimir Solovjov je govorio da oseća zebnju pred sedim hridinama finskog granita.
Kamenje je, kao i sve u prirodi, jedinstveno ali i zamenjivo, kao i sve u prirodi.
Nije lepota oblika, nego drevnost - najuzbudljiviji aspekat njihovog postojanja.
U suvim vrtovima tu temu predstavljaju dva stanja kamena - tvrdo i sipko. Pesak je - zagrobni život kamena.
Izuzimanje neobaveznog dovodi - doslovno - do isparavanja vode. U suvom vrtu ostaje sama so umetnosti. Ali svaki dažd je iznova rastvara.
Kamenje tamni od vlage koja ga obliva. Ona iznova budi u njemu rodnost, i kroz kamen prorasta njegovo prirodno crnilo.
Ljudi su za kamen isto što i kiša.
Pokolenja su kao pljuskovi ili pomračenja sunca. Za kamen nema razlike u pogledu učestalosti tih pojava.
Ali i tu se radi tek o dugovečnosti.
Nema ničega što bi bilo večno.
Čak ni nebiće nije večno, čim je sposobno da postane biće, kako se to već jednom dogodilo.
Emili Dikinson je na engleskom pisala kao da piše kineski, zapostavljajući množinu. Jedno se kod nje ne razlikuje od mnogog, ne predstavlja ga (kako to čini metonimija) nego doslovno i jeste to mnogo.
"Jedan vazduh", "jedna voda" - to su obrasci neizmerne usamljenosti koju ispoljava priroda.
Drugu lekciju iz metafizike računanja daje nam zenski vrt sastavljen od šljunka koji predstavlja talase i dva uzvišenja.
Zašto dva?
Kineskom pejzažu, koji se, ustvari i naziva "šanšuj", to jest "planine i vode" bilo bi dosta i jedno uzvišenje.
Dodatna planina isključuje izuzetnost bilo čega.
Siže takvog vrta nije priroda nego kosmos: on predstavlja tao (šljunkovita voda) i ono što se iz njega rađa - "deset hiljada stvari".