Vetrovi Pakla mirisali su na prezrelo voće: otužno, slatkasto, gnjilo. Tog jutra insekti su leteli nisko iznad polja prekrivenih glavicama cveća i, sve u svemu, bila je omorina kakva se ne pamti.
Baba je klečao pored pogonskog dela vazdušnih kola i mučio se da pronađe uzrok kvara koji ih je zaustavio pre nekoliko minuta. Znoj mu se slivao niz lice. Vazduh Pakla bio je vreo, nabrekao od nagoveštaja oluje.
Vonj cvetova verine vali prožimao je sve do najsitnijih pora. Vozilo je stajalo na vrhu brdašca koje je kao ostrvo virilo iz nizije Lunana. Nepregledna površina gusto obrasla cvećem okruživala ga je sa svih strana poput ljubičastog okeana. Cvetna Sahara, tako su prvi kolonisti nazivali Pakao pre četrdeset godina, seti se Baba.
On baci pogled na Ariela koji je stajao nekoliko metara dalje, do kukova u cveću. Vetar je talasao cvetne glavice, živi tepih verine vali njihao se, mreškao, sve tamo do obzorja ustreptalog u jari.
"Treba da krenemo, starče." Dečak je bio sve nestrpljiviji. Oči desetogodišnjaka gledale su kao da donose presudu.
Baba se upita o čemu Ariel razmišlja i shvati da se ne usuđuje čak ni da nagađa. Sličniji je duhu čije ime nosi nego običnom ljudskom biću, pomislio je. On se seti starog navoda: Njegove misli su oružje, njegov pogled gnev božanski. Oseti nešto nalik očajanju na tu pomisao. Blagi Bože, pa nisam mogao da biram, pomisli, oni su ga učinili takvim, bezbednost Pakla zahtevala je pretvaranje ne samo njega, već i tolike druge dece u menpjutere. Alternativa je bila smrt za sve.
Ponekad se pitao da li je osim te alternative zapravo išta postojalo.
Stvoriti menpjutera značilo je delimično kompjuterizovati čoveka u cilju pretvaranja u ratnu mašinu. Biočipovi ugrađivani u temporalne režnjeve mozga ubrzavali su i pročišćavali reakcije, a direktno povezani sa satelitskim oružjem činili su ga najdelotvornijom odbrambenom silom ikada izmišljenim. Pred osvajačem sa Oka Zmije koji je gutao ljudske svetove stvoreno je oružje koje je doslovce reagovalo brzinom misli. Menpjuteri skriveni po bunkerima Pakla mogli su da pokrenu satelitsku odbranu na prvi nagoveštaj napada. Oni su bili ključ odbrane.
I ko je onda bio kriv što se operacija usađivanja mogla izvesti samo na mlađima od deset godina, tako da su deca na taj način i bukvalno postajala zalog bolje budućnosti.
I ko je bio kriv, pomisli Baba, što je moj sin, Ariel, bio jedan od izabranih?
"Starče, požuri." Arielovo lice bilo je lice kipa. Za njega veselje detinjstva ne postoji: on računa, procenjuje... "Imamo još manje od sat vremena do dolaska kiborela."
Vetar se dizao sve jači, zagušljiv, vreo kao da stiže iz pravog pakla.
"Čeka nas oluja", reče Baba zamišljeno. Popravka je bila gotova i on se diže brišući zamašćene ruke o uniformu. Sezonski cikloni bili su stvar o kojoj se sa strahom govorilo čak i u bezbednosti nastambi Pakla. Spremamo se za borbu protiv legendi, prođe mu kroz glavu. S prokleto malo izgleda na uspeh.
"Stari, misliš li da ne znam?"
Baba bez reči upali motor. Vozilo se odiže tridesetak centimetara iznad tla i stade da se njiše kao čamac na reci. Ariel se brzo smesti na zadnje sedište. I dalje ne želi da sedne pored mene, shvati Baba. Ja sam samo vozač koji će ga odvesti do slobodne teritorije na Okeanu Elena. Otac, šta je to? Kola uz gnevni trzaj krenuše, gotovo dodirujući cvetne krunice.
"Jesi li uzeo antidot?" upita Baba. Isparenja biljke zvane verina vali smrtonosno su otrovna: samo neprekidno uzimanje protivotrova omogućava nesmetano kretanje Paklom.
Dečak je ćutao i kao da nije primećivao Babu. Naravno da je uzeo: menpjuteri ne zaboravljaju. Vetar zanese kola i Baba oseti kako su zastrugala po tlu. On ih malo podiže.
I šta sada, upita se. Oznojenim prstima stezao je komande. Koliko su gonioci prišli tokom neplanirane pauze? Ariel je smatrao da imaju oko sat prednosti, a on, kako je to jednom sam rekao, nije umeo da greši.
Kola su klizila iznad cvetnog okeana. Baba je razmišljao o kompjuterskom odbrambenom sistemu sveta. Bili su baš dobri, prođe mu kroz glavu, sva ta deca u ulozi ratne mašinerije. Osim što nisu uspeli.
Kada su osvajači sa Oka stigli, sve je funkcionisalo da bolje ne može. Satelitsko oružje aktivirano je po planu i udarilo gde treba tačno na vreme. Pobeda je trebalo da bude neizbežna.
Ali niko nije računao sa brojnošću neprijateljskih ratnih naprava. Gde se očekivao jedan napadač, dolazilo je hiljadu. Svi ratni sateliti onesposobljeni su u prvih deset minuta napada. Gradovi kupole uništeni su za dvadeset. Baba i Ariel uspeli su da se izvuku pukim slučajem. Nedugo posle prvog naleta već su žurili prema poslednjim uporištima na obali Okeana Elena, dok su ih gonile automatske ubice osvajača, češljale teren u potrazi za ljudskom lovinom.
Obzorje pred kolima prekrivao je džinovski crni oblak, kumulonimbus tu i tamo osvetljen bleskovima munja. Cvetanje vetra počinje, pomisli Baba. Velika prolećna svečanost Pakla samo što nije krenula. On na trenutak pogleda u retrovizoru lice svoga sina: voštana maska bez trunke osećanja. Da li su ga učili kako je u unutrašnjosti cvetne oluje kada su ga naveli da zaboravi da se smeje? Ali bile su to jalove misli: Ariel je srce sezonskih oluja Pakla poznavao mnogo bolje od Babe. Možda je računao da će gonioci izgubiti trag u cvetnim kovitlacima?
Oblak se ubrzo nađe iznad njih. Munje su osvetljavale uskovitlane cvetne talase: biljne krunice razmicale su se i mahale kao da žele da ih progutaju. Kola su se bacakala na orkanskom vetru i bilo je sve teže upravljati. Uto poče vejavica.
Umesto pahuljica padale su cvetne latice. Paperjaste, tamne, najednom su se kovitlale oko njih sa svih strana, kao leptirovi pojavljivale su se i nestajale u svetlosti farova. Na Paklu nema pravih snegova i kiša: njegovi oblaci nastali u vreme cvetanja vetra sastoje se gotovo isključivo od latica verine vali koje je podigao orkan. Dešavalo se da posle prolećnih oluja osvanu smetovi cveća duboki više metara, a saobraćaj je postajao gotovo nemoguć.
Rika vetra sve više se pojačavala. Brisači nisu uspevali da uklone ljubičastu masu sa vetrobrana i Baba je bio prisiljen da vozi gotovo naslepo. On krišom baci pogled prema Arielu. Dečakovo lice bilo je i dalje potpuno nečitljivo. Šta su sve isekli kada su ubacivali čipove? pomisli Baba. Reci mi nešto, dete.
Grom udari negde u neposrednoj blizini. Arielovo lice nije se ni trglo.
Kada su skrenuli preko doline kojom je nekada meandrirala reka, put je postao za nijansu mirniji. Kola su klizila kroz ljubičastu vejavicu, a Baba se čak nije usuđivao da uključi farove, u strahu da ih ne primete isturene izvidnice napadača. Put ih je vodio preko beskraja dina koje su se smenjivale sa hipnotičkom pravilnošću.
Baba je ubrzo izgubio račun koliko dugo putuju kroz oluju. Postojao je samo brojčanik tragača koji je pokazivao rastojanje do baze na okeanu, jedini pouzdani vodič kroz bespuće.
Nešto zacvili, zaškripi i kola odjednom izgube pravac. Baba pokuša da ih ispravi, ali komande nisu slušale i vozilo tresnu o tlo, odbi se uz mljackav zvuk i poče da klizi, nagnuto na bok. Konačno se zaustavi, neprirodno iskrenuto. Kroz naprsli vetrobran slivala se tamna, sirupasta masa i kapala na sedišta. Baba se brzo oslobodi zaštitnih pojaseva i okrene Arielu.
"Jesi li dobro?" On unezvereno poče da skida dečakove pojaseve. Onda vide da ga ovaj mirno posmatra.
"Budala si, Baba", reče Ariel. "Ne možeš kočiti po cvetnoj oluji. Mogao nas pobiti."
Na trenutak oseti poriv da ošamari dečaka. Umesto toga samo se okrene i izađe iz kola. Nekoliko trenutaka stajao je i duboko disao. Ariel je, razume se, bio u pravu. Kola su okrznula stenu i zanela se. Babina brzopleta reakcija učinila je ostalo.
Jedan pogled u razbijenu ljusku iskrenutu nasred polja bio je dovoljan. Baba obriše znoj sa očiju i bespomoćno se obazre. Cvetna vejavica preobrazila je predeo u sfumato akvarel.
"Imamo još oko sto dvadeset kilometara do cilja", reče Ariel. "Moraćemo da produžimo peške, razume se", reče on. "Čuo sam kada je gravipterski prenosnik pukao."
Dečak se podigne iz sedišta i poče da trpa stvari u ranac.
"Šta radiš?" upita Baba. Lepljiva cvetna kiša slivala mu se po glavi i ramenima.
"Sve ovo biće nam potrebno ako želimo da stignemo do okeana."
Baba je očekivao još nešto, neku reč prekora, ali dečak je samo ćutao. Proklet bio, proklet bio, ponavljao je Baba u sebi.
Sa najneophodnijom opremom krenuli su na put. Staza je neko vreme išla nizbrdo i otac i sin bili su prisiljeni da gacaju po sve dubljim kaljugama cvetne mase. Tle je bilo varljivo. Svaki korak po biljnom blatu bio je težak kao dva, jer se masa lepila za đonove i ne samo opterećivala mišiće, već i skretala smer stopala. Bilo je potrebno uložiti veliki trud da bi se održala ravnoteža. Baba je svakog časa bio prisiljen da uspori da se ne bi našao na sve četiri, a lice mu je uskoro bilo mokro od znoja. U jednom trenutku on diže pogled prema dečaku koji ga je pre izvesnog vremena prestigao i vide da je ovaj usvojio neobičan, gegavi način hoda, kao da neprekidno zaranja i ponovo se diže kroz cvetnu vejavicu. Na licu mu se nije video ni najmanji znak napora.
Baba zaključi da je Ariel verovatno proračunao optimalne pokrete za date uslove. On pokuša da oponaša dečaka i shvati da je kretanje na taj način zaista mnogo lakše. Svejedno je jedva držao korak sa menpjuterom.
Sve vreme dečak se nije ni osvrnuo.
Znao je da ću ga oponašati i slediti, pomisli Baba. On vodi ovo putovanje - a ja sam samo pratilac koji ga usporava.
Kada je izgledalo da je orkanski vetar malo oslabio, dečak bez upozorenja skrenu i nađe zaklon u podnožju jedne udoline. Baba zausti da ga upita zbog čega gube dragoceno vreme, a tada nepogoda kao da se pomami. Vetar je gruvao uraganskom žestinom, dizao je latice u naletima koji su bili manje udari, a više eksplozije. Baba se upita da li su po ovakvom vremenu čak i naprave Oka u stanju da nastave traganje za lovinom.
Popodne vejavica prestade, ali je vetar i dalje duvao punom snagom. Zašli su u kamenit predeo i bili prisiljeni da se probijaju preko stena koje su oborine učinile klizavim i opasnim. Tu više nije bilo tehnike, bilo je potrebno koristiti čistu fizičku snagu. Baba je hodao mehanički, znao je da ga je trening učinio dovoljno jakim da čak i po takvom terenu prepešači mnogo kilometara bez umora. Ali Ariel je bio samo dete i takva vrsta napora mogla ga je ubiti.
Posle izvesnog vremena Baba se okrene dečaku. "Hoćeš li da stanemo da se odmorimo?"
Dečak je i dalje koračao.
"Ariele?"
Dečak diže pogled, kao da prvi put vidi Babu.
"Nešto nije u redu?" reče on. Oči su mu bile daleke, tamne.
Zastali su na devedeset prvom kilometru. Baba je raspremao provizorno logorište i psovao u sebi. Zašto se toliko uzbuđujem, pitao se. Uzeli su Ariela još dok je bio mali i nisu dozvoljavali nikakve kontakte. Šta menpjuteru znači reč "otac"? Svakako, enciklopedije u njegovoj glavi sadržale su na desetine odgovarajućih definicija, možda je dečko bio u stanju da svaku od njih potkrepi i pokojim prigodnim citatom.
Probaj da se bar poigraš tom mišlju, reče Baba sebi. Nije to tvoj mali Ari. To je ratna mašina, sposobna za sofisticirano logičko razmišljanje, nemoguće skupo parče hardvera čiji si ti poslužitelj. Osećanja predstavljaju smetnju. Možda su našli način da ih operativno uklone.
Probudio se usred noći drhtav, smeten. Vetar je duvao kamenitim predelom. Oblaci su se vukli nad Babinom glavom i naizgled gotovo dodirivali stenovite vrhove. Onda je začuo siktanje.
Okrenuo se i sledio. Preko Arielove noge klizila je navaira, pernata zmija. Prsten oko glave bio joj je nadignut: životinja je bila spremna za napad. Specijalnost živog sveta Pakla su otrovi, ali toksin navaire prevazilazi sve poznato čoveku. Baba poče da se preznojava, razmišljajući kako da upozori Ariela. Uto se dečak probudi.
Kao da je neko okrenuo prekidač: menpjuter je u trenutku prešao iz najdubljeg sna u punu svest. Ni delić tela nije mu se ni pokrenuo. Na njegovoj butini, navaira je palacala.
Polako, da ne pokrene životinju, Baba poseže za nožem. Znao je da bi ih pražnjenje zračnog bacača odalo.
Ono što je usledilo, odigralo se u trenu. Navaire su brze, ali Arielovu reakciju nije bilo moguće pratiti. Njegova ruka udari - i u sledećem trenutku držao je gmizavca čvrsto iza glave, van domašaja otrovnih zuba. Potom se Ariel bez žurbe podiže na noge, nakostrešena navaira uvijala mu se oko ruke. Slobodnom rukom on izvadi nož. Baba je gledao kako ga lagano prinosi očima gmizavca. Dok se životinja mahnito otimala, on prvi put na licu sina vide izraz koji nije iskazivao ravnodušnost.
Ariel se smešio.
Kada je dečak, nešto kasnije, bacio pored sebe neprepoznatljivu hrpu perja i krvi, na licu mu je opušteni izraz: jogin koji je nazreo nirvanu.
Izjutra, posle nove doze antidota, nastavili su put. Vetar je hujao kamenim usekom i kovitlao laticama za dvojicom putnika.
Osećao je zadovoljstvo dok je to činio, pomisli Baba. Da bi se suprotstavio ubicama, moraš li mrzeti jednako kao oni? Osećao je kako se znoji. Savršena mašina za ubijanje, moj sin jedinac. Koliko su ga zapravo izmenili, nisam li telohranitelj čudovištu? Bože, pored njega delujem tako plačljivo i nesigurno.
Kamenjar se povukao i ustupio mesto retkom šumarku. Granje i stabla bili su oblepljeni ljubičastim laticama. Peli su se prolazom između zakržljalih stabala koji je delovao kao da su ga brojna stopala urezala na hodočašću kroz bespuće. Kada su izbili na vrh zastali su.
Pod njihovim nogama, pejsaž je tekao i razlivao se. Latice nošene vetrom činile su fraktalne šare kao nacrtane na licu predela, ali neprekidno u pokretu, žive, prelivale su se jedna u drugu, tekle, stapale se i nestajale. Na trenutak su se zatekli usred kaleidoskopa obojenog svim nijansama ljubičastog, od gotovo sive preko mesnato bledoružičaste sve do modrikasto purpurne. Teren se uljasto presijavao, nestalne slike pulsirale su, napadale jedna drugu ameboidalnim pokretima, rascvetavale se u protozojske treplje i pseudopodije, gutale jedna drugu i umirale da bi se ponovo pojavljivale drugde u bezvučnim eksplozijama purpura.
Baba je osećao kao da gori. Blagi Bože, pa ovo nikada nećemo prepešačiti. Svejedno je znao da odustajanja nema, da je jedini izbor da produže kuda su krenuli.
Kada su se tog popodneva zaustavili, tragač je pokazivao pedeset kilometara. Stići ćemo, mislio je Baba. Ariel je kao i obično sedeo zagledan u tačku ispred sebe, bez pokreta, kao da čak i ne diše. Razgovara sa mrtvima, pomisli Baba besno. Zbog čega nikada ne priča sa mnom?
Tog dana naišli su na vodopad. Survavao se preko ivice raseline i razbijao u dalekom podnožju. Umesto vode, sačinjavala ga je žitka masa zgnječenih latica, lavina različaka, plavih zumbula i jorgovana. Prvi put miris verine vali Babi nije izgledao otužno i on udahne punim plućima, iako je bio svestan da time još više troši rezerve protivotrova u svojoj krvi. Neko vreme obojica su gledali ljubičasti zid razapet kao zavesa sa stenjaka nekoliko stotina metara iznad njihovih glava. Zvuk koji je dopirao iz njega zvučao je kao da se zemlja cepa.
"Moramo dalje", reče Ariel Babi. Masa je kuljala dalje koritom izdubenim u živoj steni tokom prethodnih vekova ili možda milenijuma, razlivala se u pihtijaste podtokove i meandrirala dalje kroz bespuće.
Mećava cveća je te večeri počela iznenada, zatekavši ih na otvorenom i bila je jača nego ikada. Biljne eksplozije i erupcije sustizale su jedna drugu, sudarale su se dok nije izgledalo da se svet rastače u meke latice, travestija sumraka bogova. Možda su se cvetni gejziri u tim trenucima probili van granica troposfere: ako želiš da vidiš pravu snagu pogledaj ono što je najslabije. Morali su da sede gde su se našli, pljuckali su meke latice i žmirkali pod naletima cveća. Baba se plašio grmljavine koja bi tu, na središtu ravnice, lako mogla biti pogibeljna, ali ovog puta nije bilo ničega osim vetra.
Nalet je prošao tek oko dva izjutra, ali je Ariel ostao da sedi poguren, kao da se brani od kiše. Naslutivši da nešto nije u redu, Baba mu priđe.
Dečak je u rukama držao tragač.
"Šta se dogodilo?" upita Baba.
Arieolovo lice bilo je kamena maska.
"Ne čujem ih više." Glas je bio tih, jedva iznad šapata.
Baba zbunjeno pogleda najpre u tragača, zatim u dečaka. Jedna latica zaustavila se Arielu na pola obraza, lažna arlekinova suza. Babi najpre prođe kroz glavu da dečak misli na vetar koji je i dalje urlao oko njih, kao da će ih zaista ogluveti. Onda upita:
"Šta ne čuješ?"
"Nijednog sebe..."
Baba oseti kako se ježi. On uhvati dečaka za ramena.
"Šta se dogodilo, Ariele?"
Izgledalo je da dečak više ne primećuje oca. Pogled mu je bio daleko.
"Oni se bore u glavi: glasovi svetlosti i tame. Oh, ali svetlost pobeđuje, tako su govorili. Red iznad haosa. A ja znam da to nije istina, nikada nije bilo istina." Kamena maska bila je opasno blizu toga da spadne i Babi se učini da nazire nešto iza nje. Patnja?
Biočipovi, shvati on. Mora da je otrov verine vali i pored antidota nekako prodro u dečakovu krv. U imunološkoj reakciji koja je usledila najpre su stradali moždani biočipovi, budući da su u suštini strana tela. Ariel više nije mogao da se osloni o glasove intelektronskih pojačavača. Njegovi nestvarni prijatelji nestali su: možda prvi put u životu dečak je bio sam.
"Moraš uzeti još antidota", reče Baba.
"Oni ćute, odlaze od mene. Nisam više legija." Dečak diže pogled, kao da prvi put vidi Babu. Onda se maska u trenutku vrati i to je ponovo bio pogled menpjutera. Baba pruži antidot. Dečak ga je dugo gledao, onda najzad popije dve doze. Potom se sklupča pored nega i zaspi.
Kada je došlo jutro Baba i Ariel pođu dalje preko ustalasanog cvetnjaka. Dečak je koračao nespretno, teturavo, kao da tek uči da hoda. Nije bio sam otkako zna za sebe, pomisli Baba. Trebalo bi da je u šoku. Ali deluje obrnuto. Izgleda kao neko ko se upravo budi.
Brežuljci Pakla ispunjavali su predeo sve do obzorja. Latice su progonile jedna drugu po vazduhu, limbični leptirovi u letu od jednog do drugog toksičnog cveta. Posle dužeg vremena, Babi se učini da prepoznaje oblike pred sobom. Da li je već video takvu uzvišicu? On pogleda u tragač. Okrene ga na jednu, zatim na drugu stranu.
Brojčanik je stalno pokazivao isti pravac.
Jedan trenutak Baba je zurio u neverici. Uređaj je bio neupotrebljiv. Mora da je verina vali nekako pokvasila kola.
Da li se o tome radilo? pomisli on. Ariel je video da je uređaj neispravan. Onda je rešio da pokuša da ga popravi. Umesto da smanji vezu s unutrašnjim glasovima na minimum i osetljivim biokomponentama pruži priliku da ojačaju sopstvenu zaštitu protiv toksina, on ih je silio da rade preko radne tačke za koju su projektovani. Spalio ih je pokušavajući da nas spase.
Pogledao je dečaka. Njegov pogled bio je uperen u dubine cvetnih kumulusa, usne čvrsto stegnute. Verovatno je još pre više sati shvatio ono što je Babi upravo sada sporo prodiralo u glavu - da su ostali bez jedinog vodiča u oluji i da su sve prilike da nikada neće naći put.
Ništa nije rekao naglas. Nastavili su da hodaju ispod oblaka od biljnog tkiva, baš kao da znaju kuda su se uputili.
U satima koji su potom došli Baba je pokušavao da nađe nekakve orijentire u mirisnoj oluji, ali svi smerovi delovali su podjednako varljivo. Bez tehnologije ne razlikujemo se od rastinja oko nas: dve latice u mećavi cveća.
Već se bližio sumrak kada su naišli na kiborelu. Ratni automat Oka Zmije ležao je na boku, potpuno nepomičan. Titanski oklop od crnog metala bio je naizgled neoštećen. Kada je Baba pažljivije pogledao, video je da filigranske žilice verine vali obrastaju teški metal i prodiru unutra kroz jedva vidljive prskotine. Još nekoliko dana i kiborelu neće biti moguće prepoznati. On vide kako Ariel naizgled nezainteresovano posmatra mašinu i kreće dalje. Baba ostade još malo, zagledan u ratnu napravu. Možda je Pakao jedino mesto gde će osvajači doživeti poraz.
Zašto se zavaravamo? pomisli Baba. Dok hodamo, dok nas adrenalin nekako drži, još ćemo i odolevati isparenjima. Kako dani prolaze i antidot ponestaje, ona će nas sve lakše uljuljkivati u san. Onda, jednog jutra, naprosto ćemo propustiti da se probudimo. Možda sutra, ili iduće nedelje, ali na kraju ćemo završiti kao kiborela. Vetrovi Pakla imaju vremena.
Te noći došao je period bezvetrice i mrtve tišine. Svi zvuci povukli su se u daljinu i najzad potpuno zamrli, da bi nastupio muk gluve sobe. Oko dvojice putnika, Pakao je izgledao kao da nešto čeka.
Sve vreme Baba nije spavao ni sekunde. Umesto toga sedeo je u mraku i slušao Arielovo disanje. Ti zvuci delovali su mu kao nešto najdragocenije što je ikada imao u životu i grabio ih je kao davljenik. Najgore od svega, mislio je, nikada nećemo saznati koliko smo bili blizu spasenja. Možda je okean Elena tu, iza ovih dina.
Potaknut naglim porivom ustao je i pogledao. Ariel je bio budan. Oči su mu svetlucale u polutami. I on kao da je nešto čekao.
"Ariele", reče Baba.
Dečak je samo ćutao.
"Sine."
Sporo, uz beskonačno oklevanje, dečak priđe i zagrli Babu. Zajedno su gledali u nebo istoka kao da ono nikada neće dovesti zoru.