1.
Dok Jaspers uzima u obzir samobivstvujućeg čoveka ili aristokratu duha a Genon univerzalnog i nebeskog čoveka, Bela Hamvaš piše o verodostojnoj ili autentičnoj egzistenciji, odnosno bivstvu; ako sam pojam, jedan od temeljnih u Hamvaševom delu, i nije sasvim nov, ubedljiva je širina i doslednost njegove primene. Štaviše, kada je reč o ovom ali i o ostalim stožernim pojmovima, u čitavom opusu ovog mislioca nema disonantnog tona - čak i pored toga što se radi o autoru koji piše mozaično i u fragmentima, i sve što ima da saopšti (što je kazano u svim njegovim delima zajedno i istovremeno) izukrštano je i na mestima ukrštaja obogaćeno novim nijansama značenja: koje se u gradaciji pojačane samo nastavljaju.
Prvu od dve vrste egzistencije, koliko ih on i izdvaja, Hamvaš naziva autentičnom: ona se odlikuje intenzivnom (metafizičkom) budnošću, ona u sebi čuva sećanje na čovekovo božansko poreklo, a život prihvata kao dar i milost i neponovljivu, jednokratnu priliku ("samo sad i nikad više") za dosezanje punoće bivstva.
Nasuprot njoj nalazi se korumpirano biće, ili slagana egzistencija koja je jednom slagala sebe a potom i sve druge, zarad karijere ili materijalnih dobara ili slave ili iz ma koga razloga; i koja to otada neprekidno nastavlja da čini.
Verodostojno bivstvo dostupno je samo kontemplativnoj ličnosti; jer svet ne postoji zato da bi se čovek sa njim borio niti da bi ga prema svojim nahođenjima (po definiciji već problematičnim) menjao, već da bi se u njemu kao jedinom domu živelo.
Kao prvi znak raspoznavanja korumpiranog bića, Hamvaš ističe da je on aktivno, i svo u očajničkoj ekstraverziji: u trci i buci, sticanju i otimanju; životna glad, oholost i zavist i mržnja i osveta njegovi su motivi.1 Polje njegovog delovanja je svet, politika glavno sredstvo, a istorija jedini letopis.
Prostor onog drugog, koje je kontemplativno: sopstveni život.
Hamvaš dokazuje da je nekada čitavo čovečanstvo bilo u poziciji autentičnog bivstva, odnosno u Zlatnom dobu (koja nije ni mitološka ni istorijska kategorija, već bivstvo samo): u dobu harmonije sa svetom, vremenu idile koje je prednost davalo mirno i spokojnom životu, kada su slava, bogatstvo, avantura bila samo spoljna iskušenja kojima se odolevalo. Ali ono je odjednom, po Hamvašu u šestom veku pre Hrista, izašlo iz Zlatnog doba i sunovratilo se u period istorije, ili u razdoblje Apokalipse koje u današnjem vremenu dostiže sopstveni vrhunac.
Otada dve vrste čoveka, kao ona dva brata koji se sukobljavaju otkad je sveta i veka, svojim postojanjem ispisuju istoriju ljudskog roda; tačnije, dve istorije, od kojih ona prva i zvanična predstavlja beskrajan niz afera i podlosti i nečasnih postupaka, budući da beleži samo delovanje korumpiranog bića.
Otada se verodostojno bivstvo održava u sve usamljenijim pojedincima, koji su sami zato što su ostali tamo gde je nekada ljudska zajednica bila, a ne što su se svojom voljom izdvojili. Nisu ništa napustili, oni su tikoji su verni.
2.
Suprotstavljenosti verodostojne i slagane egzistencije analogna je podvojenost na stvarno i na ono što se stvarnim samo prikazuje; ispitujući stvarnost svojim metodom i uz upotrebu sopstvenog kategorijalno-terminološkog instrumentarija, Hamvaš dospeva do zaključka da se ona čovekovim padom u egzistencijalnu nečistoću udaljila od sebe same, postavši pojam na kome se održavaju brojne napetosti.
Utvrđivanje razlika između stvarnog i onog što je samo njegova simulacija postalo je neophodno da bi se održala hijerarhija vrednosti i uz primenu valjanih kriterijuma omogućio izbor; ako je već izbor prvo pravo i temeljna činjenica čovekova bića, neophodno je i da on poradi na sopstvenoj kompetenciji.
Odvajanje stvarnog od nestvarnog, idući od jedne pojave do druge, ispao bi Sizifov posao, pošto je stvarnost već neprozirna i zamagljena delovanjem korumpiranog bića čovečanstva; koje za tu svrhu, uz sopstvenu većinu, na raspolaganju ima sve institucije i instrumente društva.
Takvo razlikovanje, i to smesta, može da obavi samo onaj ko se nalazi u položaju autentične egzistencije. (Put do nje, koja znači normalnost, relativno jednostavan ali za većinu teško prihvativ, Hamvaš je razradio u nizu studija.) Pouzdan osnov za razlikovanje, odnosno viđenje, nije u osobinama sveta nego u poziciji čoveka; odatle umetnosti pripada počasno mesto.
Među osnovnim uslovima u okviru kojih umetnost danas egzistira, Hamvaš, dakle, utvrđuje povlačenje čoveka verodostojnog bivstva (ne iz njegove slabosti već iz uviđavnosti: on ne želi da se nadmeće, ni uopšte a pogotovu ne s laktarošima, niti da se nameće svetu koji ga ne želi, pa makar svet pao u ruke nedostojnih), te posledično izazvano ukidanje duhovnih rangova zasnovanih na hijerarhiji duha (jedino istinskoj). To je sa svoje strane doprinelo daljem osipanju i podrivanju nekad velikih i značajnih pojmova kakvi su aristokratija, red, bogatstvo, religija, kralj, država, narod, nacija, ljubav, lepota - i neosetno čovek se našao pred terminima sasvim drugačijeg značenja: ne samo da su se ove reči odrodile od svog prvobitnog smisla nego kao da su sa sveta već i sasvim nestali oni pojmovi zbog kojih su one i iznađene da bi ih imenovale.
3.
Između stvarnosti Zlatnog doba i svesti o čovekovom božanskom poreklu koje nam predaje drevna baština - drugim rečima, između autentičnog bivstva s jedne, i istorijskog čoveka (koji se od svoje primordijalne suštine otpadio) s druge strane, sada je već neophodan i posrednik: sakralni subjekat, učitelj života, guru. Takav učitelj, koga ne odlikuje negomilano znanje već duhovni kvalitet, po Hamvašu hronično nedostaje evropskoj civilizaciji. Istorijski čovek se, međutim, toliko usitnio da on pored toga što ne razume univerzalnog čoveka čak osporava i njegovo postojanje, baš kao da ga ono poput more pritiska; zato takve poštovanja dostojne egzistencije (Buda, Lao Ce, Heraklit, Empedokle) odagnava u domen legende, izražavajući onu osobinu koju Karlajl naziva skeptičkim dilentantizmom. Tako se uspostavlja situacija da je umesto sakralnog subjekta sada moguć još samo sakralni objekat: knjiga. Ona je danas jedini način ispoljavanja genijalnog čoveka, koji je pak potomak drevnog subjekta: ali na nižem stepunu, i umanjene supstance.
Tu se začinje onaj kontekst koji Hamvašev iskaz da je Gete samo genijalan čovek lišava paradoksalnosti.
4.
Verodostojno bivstvo, sa svim svojim implikacijama, osnova je Hamvaševog pristupa umetnosti.
Razmatrajući pitanje njegove funkcije, i Bela Hamvaš utvrđuje uzvišeno mesto pesnika, ali ga za razliku od platoničara i ontološki utemeljuje. Poeta sacer nije čovek koji se bavi pisanjem poezije, već je on najpre biće koje u sebi čuva veličinu nekadašnjih ljudi i minulih epoha, koje je zastupnik božanskog među ljudima. On je čuvar drevne baštine, koja obezbeđuje neprekidnu i živu vezu između čoveka i transcendentnog sveta. Međutim pesnik se ne iscrpljuje u posredovanju te baštine - Hamvaš odbacuje tretman pesnika kao sredstva, makar i uzvišenog - pesnik baštinu, iz bića i snagom reči, i sam stvara.
Pesnik se nalazi u Svetom krugu (gde ga je već i George smeštao), što mu daje uzvišenu misiju ali i određuje odnos sredine prema njemu: koji je toliko retko blagonaklon da na takvu mogućnost ne treba ni računati. Na fonu izgubljene i od istinskog bivstva otpadnute mase jasnije se ocrtava njegova uloga, ali i položaj u okruženju koje se naziva društvo, ili čak čovečanstvo: pesnik je izdvojeno i usamljeno biće, a takva je, uglavnom, i sudbina njegovog dela. No, ni u kom slučaju on ne sme tražiti narod; izričit Hamvašev zahtev podudara se sa onom kritikom koju je svojevremeno Berđajev upućivao narodnjaštvu ruskih pisaca. Upravo je novi, vremenom samo sve pogoršaniji odnos sa narodom, koji je već pao toliko da svoje grehove i ne vidi, kaže Hamvaš, ono što je najteže i podneti u sudbini poete secera; koji, međutim, mora biti opremljen i sposobnošću da to izdrži.
5.
I kao što postoje dve razdvojene stvarnosti, na istoj osnovi ona dva suprostavljena čoveka razišle su se i dve istorije koje jedna za drugu neće da znaju; jedno je ona zvanična, "paradna istorija nezamislivih patnji i bestijalnosti", a drugo jedina autentična povest, verodostojnog čoveka: koja se naziva roman.
Prva samo zbraja ono što se zbilo, i uči se u školama, iako je iz nje ispao svaki autentični čovek; druga beleži istinsku povest ličnosti.
Hamvaš smatra da se otada učvrstilo postojanje dva morala, dva vremena, dve stvarnosti; a posledica toga je da je sve što se zbiva dobilo i dva smisla, čime je pojam stvarnosti bespovratno iskompromitovan. U Scientia sacra on ističe: "Neizmerna većina istorijskog čovečanstva nikada nije bila oči u uči sa stvarnošću. Ono što je videla, što je učila, protiv čega se borila, ono što je želela, zbog čega je umirala, bila je sopstvena uobrazija, najviše kolektivni san svoga doba. Duhovno zdanje u kojem je stanovala bilo je njeno shvatanje sveta, ali to je bio poseban svet za koji Heraklit veli: u njemu ljudi dremaju."
Roman nije inferioran spram te degradirane stvarnosti.2
6.
Hamvaš pokazuje da je Don Kihot onaj egzemplaran roman, prvi pravi, koji je ostvario novu formu, doneo novu koncepciju života. Dakako, odnos zajednice i pojedinca, postavljen na pojmu verodostojne egzistencije, ono je na čemu se bazira ta nova koncepcija, koja počinje odatle da glavni lik štrči iz svakog okruženja, ali ne svojim manama (kao što je u romanu prethodno bivalo) već svojim vrlinama, čitavim svojim bićem. Zajednica i pojedinac su jedno drugom već do nepodnošenja daleki, a napetost između njih izvire iz pojma stvarnosti: Servantesov junak zna da uopšte nije stvarnost ono što tim imenom označavaju svi oko njega. Dok većina za realno postojeće smatra nešto što je zabluda i namerna prevara moćnika, i dok čovek vlasti proglašava da je nužda jedini pokretač čoveka, Don Kihot tom svetu prinude, svetu Velikog Inkvizitora o kome Berđajev govori, suprotstavlja vetrenjače: postavši ličnost, on zasniva sopstvenu povest, suprostavljenu istoriji zajednice i države. Upravo od Servantesa Hamvaš povlači graničnu liniju posle koje se težište čovekovog postojanja iz zvanične istorije prenelo u roman; romansijeri uspevaju da "vetrenjače i hamletizuju" takozvanu stvarnost približavajući je onoj istinskoj, prema meri sopstvenog dara i snage, otimajući život iz ruka Velikog inkvizitora.
Ali ta stvarnost vetrenjača na udaru je čoveka vlasti i duha scijentizma: ona je opasna jer brani pravo pojedinca na ličnu sudbinu; ona je nedopustiva u modernom društvu, koje teži da ličnu sudbinu utopi u zajedničku.
Tako je Don Kihot veličanstvena ali i elegična povest ličnosti i njenih nastojanja da se održi u kolektivu, koji mora da je potčini.
Pristupajući Servantesovom romanu sa stanovišta koje je pre antropološko nego književnoteorijsko, i Hamvaš potvrđuje onaj sud o njegovoj vrednosti do koga su došli oni interpretatori koji su se držali samo književnih merila. Ali on indirektno osporava interpretacije po kojima sukobi Don Kihota i zajednice potiču otuda što ta "nekonformistička luda" ne zna šta je stvarnost, i ne razlikuje iluzije od nje; razmere argumentacija tog osporavanja već su zasebna tema.
7.
Tek kao jedan od aspekta odnosa jedinke i kolektiva, inače za roman osobito podsticajnog, ispoljava se problem vremena. Dvostruku istoriju prate i dva vremena: spoljašnje ili astronomsko ili vulgarno, koje čoveka rastrzava i pritiska prinudom; i unutarnje ili psihološko ili subjektivno, jedino vreme u kome je čovek slobodan, u kome može i da odahne. Kao romansijere koji su naročito kreativno izrazili ovu situaciju, Hamvaš navodi za to ustaljene primere Prusta, Džojsa, V. Vulf, ali i Dostojevskog, što se u tom kontekstu već ređe čini, a u istu ravan sa njima uvodi i nedovoljno priznatog Pouisa.
Za značajan izum romana on proglašava psihologiju i humor, koji potvrđuju vitalnost ovog žarna i koncentraciju energije u njemu. Prema Hamvašu, psihologija je u roman uvedena kao tehnički postupak i vremenom je usavršena do metoda za saznavanje bitnih činjenica života - da bi naknadno bila izdvojena u posebnu disciplinu i, osuđenje na parcijalnost, od zloupotreba postala neupotrebljiva. Pod humorom, pak, Hamvaš podrazumeva diskretnu i postojanu nadmoć duha, onu inicijativu čoveka duha koja se suprostavlja kompromisu sa stvarnošću, pa čak i silama sudbine, a njegova posledica nije obavezno smeh.
8.
Zapravo, moglo bi se reći da se roman prema autentičnoj ličnosti i stvarnosti odnosi kao drevna baština prema univerzalnom čoveku i zlatnom dobu, što mu kod Hamvaša obezbeđuje povlašćeno mesto ne samo među književnim vrstama nego i u okviru ukupne delatnosti čoveka.
Primenjujući kriterijume zasnovane na pojmu verodostojnog bivstva, iz ontološke ravni, Hamvaš pri vrednovanju književnih dela često dolazi do zaključaka koji se razilaze s opšteprihvaćenim.
Govoreći o tri nemačka pesnika, postavlja retoričko pitanje:
"Kako se moglo dogoditi da od njih trojice Gete bude najtrijumfalniji, Šiler manje, da Helderlinu ništa nije dopalo od trijumfa, a da je od njih trojice, pak, upravo Helderlin bio ponajpre pesnik, Šiler manje, i Gete najmanje?"
Niti je svaki pesnik poeta sacer, niti svaka genijalnost ima za podlogu verodostojno bivstvo. Hamvaš često podseća da postoji jedno umeće proizvođenja utisaka i građenja karijera i sticanja slave, koje je današnji čovek naročito usavršio. (Ništa lakše od toga, gotovo da uzvikuje Hamvaš; ali on sam se dobro čuvao da to umeće ne primeni, pošto je stvarao imajući jedino večnost na umu). Za slavan primer takve umešnosti on uzima trijumvire moderne umetnosti: Džojsa, Stravinskog i Pikasa. Smatra ih predstavnicima one lucidne ekstremnosti modernog duha koju odlikuje virtuozna tehnika, savršenstvo u korišćenju raspoloživih sredstava, besprekorno funkcionisanje; ona je moćna i izaziva dejstvo, ali je i slepa pa ne služi verodostojnom bivstvu već autoritarnom karakteru i njegovoj vlasti.
No, i posle svih primedbi, i od Getea i od Džojsa preostaje još dovoljno veličine da ih Hamvaš uvrsti u svoj antologijski izbor Stotinu knjiga.3 Istovremeno, u Stotini nema ni Hesea ni Mana, ali se najviše i najpopularnije reči izdvajaju za Rilkea ("treba se vratiti u vreme pre deset hiljada godina kako bismo ponovo našli reči koje su njega dostojne"), za Helderlina i Georgea, kao i za Tolstoja; nema Zole ni Flobera ni Prusta, a ima Fransa i Rolana; nema mesta za V. Vulf ni za Konrada, niti za Foknera, a ima za Dikensa i Kupera; od samo četvorice Rusa, jedan je Mereškovski. Uvrštavanje Toroa i Pouisa u izbor, nosilo je već beleg ekskluzivnosti; tada, pre pola veka, nešto više nego danas, kada se već i ovde zna da je Toro klasik američke literature.
Posle svega, prirodno je da se delo Bele Hamvaša, koje demaskira istorijskog čoveka i steronizuje njegove mitove, prima uz otpore i usporeno. Ako se kod nas, prema mnogim znacima, za to delo ispoljava veća prijemčivost nego druge, i Hamvaš dobija odgovarajuću recepciju, onda se to može razumeti i kao rečit podatak o samoj našoj kulturi.