Nova zgrada nije bila nimalo nalik. Nije imala prljavo sivu fasadu kao većina drugih u ulici, sa crnim šupljinama prozora. Nijedan nije bio oblepljen zelenim kartonom.
U novoj zgradi, naravno, nije moglo da postoji neosvetljeno stepenište, puno noćnih šumova. Ograda na stepeništu nije bila provaljena. Nisu se mogle preturiti i razbiti prazne flaše i konzerve u mraku.
Niti je, ispred nove zgrade, po vasceli dan na svojoj baštenskoj stolici sedeo Kibicer.
Kibicer je kibicovao. Novodoseljeni stanari u novoj zgradi uglavnom nisu znali tačno značenje tog arhaičnog pojma. Naučili bi tek kada bi prošli pored Kibicera na ulici, i pozdravljali, po navici iz nekog drugog kraja, u prolazu.
Nikada nije odgovorio. Nepomičan, stisnutih usana, ukočen na stolici sa šakama na kolenima, tako da ga odavno niko ništa nije pitao, izuzev, možda, ponekog zalutalog prolaznika. Ili nekog od stanara nove zgrade. Samo bi ih pogledao, i to bi ih oteralo. Samo su mu oči bile žive. Drske, neko bi rekao. Crne i nasrtljive poput insekata, gladno su milile po svemu, svuda se zavlačile. U cegere, fišeke, tašne, džepove, mršave novčanike, anemične koverte sa ličnim dohotkom, donji veš pun rupa, uši, nozdrve, creva, oči. Kroz oči, u ono što se naziva dušom. Od tih pogleda ojedala se koža.
Sedeo je tako od jutra do sutra, kada je vreme dozvoljavalo. Kada nije, nije se pojavljivao. Bio - ne bio tu, nikome od starosedelaca nije smetao. Svojom nepomičnošću, ćutanjem, nepromenljivim prisustvom, izbrisao se iz ambijenta. Stopio se sa njim. Godine su učinile da Kibicer prestane da bude, za žitelje ulice, predmet većeg zanimanja nego što bi to bili, recimo, prastari plakati, isprani kišom, lepljeni iz sezone u sezonu sloj na sloj po svim fasadama, osim, prirodno, nove zgrade. Bezbojni serum zaborava podario je tim ljudima imunitet na njegove poglede. Više ih, jednostavno, nije bila sramota. Nadimak koji je nosio izgovarao se sa isto toliko bezličnosti kao kada se pominjala lokalna kafana, bakalnica, trafika. Sve stare reči, zaboravljenog porekla. I on sam je postao nekretnina. Kada su ljudi naučili da ne primećuju ono što im smeta, prestao je da postoji. On sam, u stvari, uopšte nije bio zanimljiv. Možda pomalo zagonetan, za onoga ko ne bi imao pametnijeg posla nego da razmišlja o njemu. Pomalo strašan, za onoga ko bi u njemu prepoznao sebe.
Niko nije.
Nikome, eto, nije privlačio pažnju. Ličio je na mnoge druge stare ljude koji su izišli na sunce i na vazduh, ili su prosto usamljeni u nekom pustom stanu, prevelikom za njih.
Projekat nove zgrade, srećom, nije predvideo prozore koji gledaju na unutrašnje dvorište. Kibicer nije živeo u novoj zgradi. Da jeste, i da su prozori njegovog stana gledali na ulicu, moguće je da bi, za kišnih ili hladnih dana, stajao iza stakla i posmatrao. Moguće je. Ovako, niko nije znao šta je tada radio. U Kibicerov stan niko nije kročio otkako ga pamte pod tim nadimkom. Ili, može biti, otkako mu je umrla žena. To je bilo odavno. Umrla je mlada. Niko, dakle, nije znao, niti se pitao, šta on radi kada ne sedi na ulici, na svojoj baštenskoj stolici, sa šakama na kolenima, i posmatra.
A u dvorište niko nije ulazio da zvera u prozore.
Nova zgrada uopšte nije imala takvo dvorište, koje zapravo ničemu nije služilo i gde se niko nije zadržavao. Kibicer nije bio te sreće, niti njegovi susedi, da stanuju u novoj zgradi. Prozori njihovih stanova tupo su zurili u polutamu unutrašnjeg dvorišta, u zid i u prozore suseda. Zato su mnogi bili oslepljeni zavesama, roletnama ili hartijom.
Deci je u tom dvorištu uvek bilo pomalo hladno. Iz njegovih dubina nikako nisu mogla dobro da vide onaj otvor u nebo. Sa ćoravih prozora granali su se brojni konopci, odakle je večito kapao nečiji veš koji se tu veoma sporo sušio, zaronjen u senku i njene teške, memljive mirise. Utroba zgrade je sa mukom varila tu papazjaniju, i lepo se osećalo kako teško diše u omamljujućoj tišini popodneva u ulici.
Deca su svraćala u dvorište da love bubašvabe. Deca i ptice su bili njihovi jedini prirodni neprijatelji. Bubašvabe su tu bile veličanstvene, rasne, debele, vukle su se sporo poput staraca na lenjim nožicama, u velikim, srećnim jatima, orgijale i množile se.
Dečaci su za njih bili nepogoda, božja kazna za njihovo bestidno samozadovoljno ponašanje. Igrali su, u utrobi ove vlažne pećine, okrutne igre u kojima su malo-pomalo stradala brojna pokolenja buba, nemoćnih da pobegnu, mlitavih i unapred pomirenih sa sudbinom.
Dečaci su se, isto tako, igrali potrage za Kraljicom. Verovali su da ona postoji, džinovska pramajka svih bubašvaba. Kružila je priča da joj je leđni oklop optočen dragim kamenjem, da joj oči gore crvenim sjajem u mraku, i da se hrani pacovima. Da živi duboko pod zemljom, u nekoj od brojnih napuklina u dnu dvorišta, koje je i samo izgledalo bezvremeno u svome ćutanju i gluvoći. Tu gde su zamirali svi zvuci sa ulice, uzvici dece u ratu sa bubama narastali su, odbijajući se od zidova, u histeričnu polifoniju, plašeći ih ako bi stali da slušaju. Svaka ovde izgovorena reč kao da je bila poslednja na svetu. Rugala se onom ko ju je izgovorio.
Kraljica nikada nije bila pronađena, iako je svaki dečak tvrdio da ju je bar jednom video. Rasla je u njihovim pričama, dobila moć da govori i da se smeje, da ispunjava želje. Njene legije su gubile bitke, ali nedovoljno da bi bile potamanjene. Dečaci su uzimali taoce, stare, požutele vojvode, ličnosti od ugleda iz plemenitih milećih porodica. Pokušavali su da ih primoraju da izdaju svoju kraljicu, pretili im, mučili ih glađu i tamnicom, pokušavali da ih potkupe, sve bez rezultata. Sužnji su tvrdoglavo ćutali, zagledani u neku tvrdokornost u sebi, i polako se sušili, postajući pljosnati i laki, kao pergament, nemi do kraja.
Za to vreme, na ulici, Kibicer je predano obavljao svoj ritual. Sedeo je na baštenskoj stolici, kao da je istesan iz suvog drveta. Sve na njemu osim očiju. Očiju je bilo svuda, gde god se neko kretao ili se ukazao na vidiku. Na taj način se umnožavao, bio prisutan u svemu na ulici. Opažao je sve što su ljudi odavno ćušnuli u neki prašnjavi sobičak savesti, što su šiparice pokušavale da sakriju, crveneći, što su mala deca sanjala i budila se, ogromnih očiju od straha, ne zapamtivši. Prolaznici su ga uzimali za svedoka onoga što još ni sami nisu znali, i osećali se pokradeno, razgolićeno, kada bi sreli pogled njegovih nezajažljivih očiju. Niko nije češće, u mislima ili glasno, proglašavan ludim ili psovan od sasvim nepoznatih ljudi, nego on. Bio je, kao i svi koje je obeležio takav glas, povremeno meta iživljavanja besposličara i dece. Niko od njih nije se vraćao da to ponovi. Niko, ma koliko drzak ili okoreo bio, nije mogao da izdrži Kibicerov pogled, u kome se nepodnošljivo jasno ogledao. Kibicer je kibicovao sam koren stvari. Uzimao je tu želju sa kojom su mu prilazili, izvrtao je na postavu, pokazivao je onakvom kakva je zaista bila, nakazna na svetlosti, gde joj nije bilo mesto. Ljudi bi odjednom osetili zadah svoga tela, skrivenu prljavštinu, i okretali glavu, sleđeni sramotom što je ispuzala odnekud, iz neke trule rupe, kezeći se bezubo i maloumno. Deca bi se osećala kao da stalno ponavljaju neku zabranjenu radnju zbog koje su već jednom kažnjena, i bežala bi, ponekad među bubašvabe, da se svete i da u polutami zaborave na stid koji nisu razumela.
Ulica je zbog toga sklopila primirje sa njim. Ljudi su naučili da ga ne primećuju. Trebalo je samo izbeći njegov pogled. Čovek je prilagodljivo biće. Može da se navikne na bilo šta, ako prestane da obraća pažnju. Na taj način je moguće proživeti život i u tvorovoj jazbini, ili u zmijskoj rupi, u sramoti i u pogibelji. Ljudi imaju ime za to, odgovarajuće koliko i ružno: oguglati.
A on, kao da je zaista počeo da nestaje. Za druge smo samo ono što vide u nama, ili što misle da znaju o nama. Ako prestanu da nas vide i misle o nama, nema nas. Nema srvhe da vičemo i mašemo im pred očima. Ulica je bila uspešna u tome. Nije bilo čoveka koji bi se setio, upitan, da li je tog dana video Kibicera na ulici, iako je nekoliko puta prošao onuda, idući svojim poslom. Mogao se i spotaći o njega, ne bi se setio.
Niko više nije znao da li je Kibicer i ovaj put ukrao nešto od njih. Što se ne zna, ne može da smeta. Razlog više da ga zaborave.
Ni deca se nisu više kačila za njega. Onako nepokretan, nije mogao da zadrži njihovu pažnju na duže vreme. Mnogo im je zanimljivije bilo, recimo, sa bubašvabama. Reagovale su sa strahom, nedovoljno hitro i vešto da se spasu. Redovno su gubile igru, i zbog toga su bile savršeni partneri.
Jedan od dečaka veštije je od ostalih lovio bubašvabe, ili se češće mogao videti kako ih lovi, pognut, u dvorištu. Moguće je da je i u drugim stvarima bio okretniji i drskiji od vršnjaka, posebno došljaka koji su se pojavili sa novom zgradom. Ta deca još nisu imala osećaj domaćeg terena, i nesvesno su težila da se drže zajedno, označena prvim belegom razlika među ljudima. Ređe su se igrala svako za sebe, ali su se kao grupa češće igrala sama. Zbog toga niko od njih nije imao smelosti da se pohvali da je video Kraljicu. Ona se, po nekom tajanstvenom principu, uvek ukazivala samo pojedincima. Niko nije imao svedoka. Legenda je produžavala da živi.
Delom verovatno zato što im je izgledala nekako čudno ta njegova strast prema bubašvabama, delom možda zato što su ga se pribojavala, deca su ga zvala Švaba. Oko toga nije bilo mnogo ljutnje i svađe. Nadimci sami iskrsnu. Retko kad se zna ko ih je smislio, i kad. To se zaboravi. Nadimak se prišije, primi i ostane. Ne pripada više onom koji ga je dao, niti onom čiji je.
Kao što često biva, još jednom nalazimo dečaka, samog, u dvorištu. Ovaj put je ranije istrčao da se igra, dok su druga deca uglavnom još bila na ručku. Bio je tu zato što je na suncu bilo previše vruće, i što je video da je sam. Lenj od vrućine, punog stomaka, odvukao se po navici u hladovinu dvorišta.
Bubašvabe su bile tu, u dubokim senkama uz zidove, kao ribe u ribnjaku. Iako su noćna stvorenja, dan ovde nije dovoljno dopirao da ih otera. Počele su da se povlače kada se pojavio, poučene prethodnim stradanjima. Njihov strah ga je zadovoljio; osećao se suviše tromo da bi gonio neprijatelja.
Lutao je okolo, bezvoljno zavirujući u pukotine, bez stvarne nade da će iznenaditi Kraljicu. Ali ako se i ona osećala kao on, morala je u tom trenutku biti troma i pospana, te otud, možda, i manje oprezna.
Naravno, nikada je nije video, iako je tvrdio, vrlo ubedljivo, da jeste. Nije hteo da bude gori od drugih. Već je počinjao da shvata važnost držanja, poze, spoljašnjeg izgleda stvari. Onoga u šta se veruje, umesto onoga što jeste.
Ni ovaj put je nije bilo. Ne previše razočaran, išao je duž zida, vukući rukom po malteru koji se mrvio od vlage, tražeći nešto što bi ga zabavilo. Onda je opazio nešto što mu je privuklo pažnju. Bube su se kretale na neobičan način, tačnije, drugačije nego obično. Puzale su uz zid, uvis, umesto naniže, prema rupama, gde su mogle da se sakriju. Kao da ih neko zove, palo mu je, ko zna zašto, na pamet, i zbog te misli je podigao pogled. Iznenadio se. Gore su bile kudikamo brojnije, obrazovale su povorke čiji je cilj bez sumnje bio otvoren prozor na prvom spratu, gde ih je bilo pravo mnoštvo; zid se crneo od insekata. Nije, takođe, bilo sumnje, da naviru unutra: prozorski ram je bio gusto pobiberen, crnim telima odraslih i svetlijim, smeđim, mladih bubašvaba.
Odjednom više nije bio pospan; zinuo je od čuda. Tako nešto nikada nije video. Nikada ih nije bilo toliko. Milion, pomislio je. Bio je to najveći broj koji je znao. Čudio se kako niko u onom stanu nije primetio šta se dešava, i čudio se odlučnosti insekata. Bilo je to verovatno zbog njihovog broja. Ali zašto ih je toliko mnogo? Odakle su došle? Iz cele ulice?
Iz stana se nije čuo nikakav zvuk. To je moglo da znači da nema nikoga kod kuće. Ili da spavaju, ili tako nešto. Nije znao šta da misli, ali se nije mnogo premišljao. Znao je da mora nekako da zadovolji radoznalost.
Otrčao je u zgradu, i hitro se popeo mračnim stepeništem. Odabrao je vrata stana kome je trebalo da pripada onaj prozor. Malo je oslušnuo, i pošto ništa nije čuo, pritisnuo je zvono. Nije čuo da zvoni. Neispravno, možda. Kucnuo je na vrata. Nije bilo odgovora. U stanu tišina. Kucnuo je jače, slobodnije. Još jednom.
U stanu nije bilo nikoga, očigledno.
Razočaran, drmnuo je kvaku, onako bezveze, za oproštaj.
Vrata su se otvorila.
Pustio je kvaku i mahinalno ustuknuo, osluškujući. Ništa se nije čulo. Nije znao šta da radi: plašio se da uđe, jer se to nije smelo, jer je neko mogao da ga zatekne u stanu. Ohrabrivala ga je opšta tišina, debela kao zid, u kojoj je čuo samo sebe. Najzad se osmelio da pozove, da se oglasi pre nego što uđe. Zvuk je usisala promaja, i razvejala ga. Sačekao je, pa zakoračio unutra, i ponovo pozvao. Tišina je ušla sa njim u stan. Šmugnula je ispred njega, i pravila se da ga dočekuje.
Ulazna vrata je ostavio otvorena. Tako se osećao sigurnije: činilo mu se da time poručuje da ima poštene namere (ima li?), i da mu tako ostaje prostor za uzmak.
Bio je u predsoblju. Odatle su vodila vrata u sve ostale prostorije. Sva su bila otvorena. Nije mogao da ne vidi.
Sada je znao u čijem je stanu.
(Bež'! Jasno je čuo sebe kako komanduje telu, ali mu je ta misao uzaludno zujala po glavi, beznačajna kao mušica.)
Kibicer je sedeo, na stolici koja nije htela da ga pusti, u crnoj sobi. Morao je da vidi, svetlost je bila pogodna, i razmeštaj stvari. Slučaj se postarao da sve bude savršeno.
Sledećeg trenutka shvatio je da soba nije crna. Crno je bilo živo. Bubašvabe su prekrivale sve. Sve: zidove, tavanicu, zavese, sto za kojim je sedeo domaćin, sa glavom nagnutom na jednu stranu, kao da osluškuje, otvorenih usta.
Nije samo osluškivao: gledao je. Gledao je u nešto, beo kao vosak, naraslim staklenih očima, netremice, ne dišući. Gledao je u nešto ogromno, neodređeno, neomeđeno zidovima, prozorom, dvorištem, nešto što se rugalo granicama i bilo iza njih i u njima, i nigde. Gledao je kako nikad nije gledao. Bio je sav u tom pogledu.
Bio je go. Po rukama, po licu, u kosi su mu milele i batrgale se bubašvabe, ulazile mu u usta i uši. Jedna je pokušavala da mu se prošeta po oku. Visila je na kapku. Njegov pogled ju je ignorisao.
Bube su napredovale u frontovima prema njemu, prema kvrgavim stopalima na nevidljivom podu.
Kibicer je bio go, i obučen. Živa mreža na njemu trljala se o njega, obožavala ga. Činilo se da njegovo telo širi mirise kojima nije mogla da odoli, da je zasićeno nekom esencijom čijem pozivu nije mogla da se odupre.
Dečak je stajao na vratima crne-necrne sobe i posmatrao. Video je to; bilo je stvarno. Ili nije? Više nije bilo važno. Uopšte. Ni malo. Znao je, konačno, istinu o tome šta je zapravo kraljica, i da li ju je moguće pronaći. Šta je on sam, i šta je Kibicer video, i saznao, poslednjim ovozemaljskim pogledom. U tom trenutku, dečak je bio starac.
Iza njega, promaja je zalupila vrata.
I kao da je taj zvuk bio prekidač koji je izvršio zadatak zbog koga je bio načinjen, dečak je bio razrešen, oslobođen neke sveprisutne nepomičnosti u vazduhu sobe: srušio se na kolena pred svojim proviđenjem, drobeći bubašvabe pred sobom. Čuo je, ili mu se činilo da čuje, njihove pištave vriskove sa poda, presečene. Pokušavajući da ponovi taj zvuk, vrisnuo je za njima, otegnutno i sa olakšanjem zbog toga što mu je dopušteno. Njegov vrisak ispunio je prvo sobu, zatim zgradu i najzad dvorište. Digao se između konopaca sa vešom, izbio u nebo i rasprštao na sve strane, u obliku gugutki.
U novoj zgradi nisu mogli da ga čuju. Bili su na samom kraju ulice, na granici. I da su čuli, ne bi znali kako da reaguju. Zvuk je pripadao mnoštvu drugih sa ove i sa one strane, bitnih i nebitnih, i često nerazumljivih. Stoga su zakasnili da prisustvuju onome što je usledilo, što uvek usledi kada u našoj ulici neko umre, neko drugi ga pronađe, neko treći mora da ga sahrani.
Neka ih. Ništa nisu propustili. Sumoran je to ceremonijal, neprivlačan, u kome su svi stranci, jedni drugima, do kraja; posle se o tome vrlo malo priča. Šture su to reči, jedva proceđene. Teže zaboravu. Nema tu šta. Zna se. Uloge su podeljene, pokreti uvežbani. Mehanizam funkcioniše, zatim se rasklapa i uklanja, sam od sebe, za neku drugu priliku. Sasvim praktično.
Sasvim. prigodno.