Laura Barna
Mrvica ili mit

Te subote, 1991. godine, svetlost je imala finoću peska; tada sam prvi put posetila gospodina T.; i kada sa distance razmišljam o toj suboti još uvek uspevam da sakupim relikte mučnine; ali, naravno, sada se svemu nasmejem; a da li bih se smejala da se Ona nije umešala? (O Njoj ću nešto docnije.) Elem, od te 1991. godine nije prošla nijedna subota a da nisam posetila njegovu mansardu. Dolazila sam u jedanaest i četvrt, ostajala pedeset minuta (ovde napominjem da planiranje vremena, kao uostalom i drugo, nije bilo u mojoj nadležnosti); isprva, moram da priznam, ovako beznačajne detalje nisam primećivala, dok me nadstojnik ljubazno nije podsetio - Gospojice M., po vama može časovnik da se navije; evo, pogledajte, tačno dvanaest i pet - ali nije nesrećni nadstojnik tog podneva ukazivao na moje savršenstvo, upirao je on na Njega; znala sam to i pomalo me iritirala kukavna spoznaja.

Desilo se za sve ove godine da sam možda dva ili tri puta ostajala duže; mislim da je svaki put uzrok bio prolom oblaka, ali se ni tada nisam zadržavala više od desetak minuta; posle sam stajala pod nadstrešnicom kafea Le Petit Paris - ljuta - dok se ne bi potpuno razvedrilo (odlazila sam još razdraženija). Ali, šta sam mogla? Gospodin T. bi isprva spuštao glas, onda polagano okretao lulu u srebrni poslužavnik s nekom krajnje zamršenom i nejasnom arabeskom (koji se meni uvek posebno gadio), potom bi se značajno nakašljao, pogledao me; i nije trebao ni da me pogleda, ja sam već stajala sa sakupljenim papirima što su redovno posle njega mirisali na trešnju.

"A vi, već idete?" izgovarao je kao doviđenja.

"Da, moram, znate, žurim", lagala sam.

Naravno, nikada nigde nisam žurila.

Pitate se zašto smo se sastajali, i to baš svake subote. To, zašto baš svake subote, mogu odmah da vam odgovorim - tako je želeo gospodin T.; a to zašto je baš subotu odabrao, zašto baš jedanaest i četvrt, to nikada nisam saznala, nikada ga, u stvari, nisam ni pitala, ili je to još jedan "beznačajni detalj", kako sam tada verovala. Ne znam, ali ja sam dolazila svake subote pred dvokrilne vratnice tačno u jedanaest i četvrt (neizostavno, pred tim vratima, gledala sam oltarske dveri voždovačke crkve kako titraju pręko; providele se vratnice mansarde, preklapale nejasno - obavezno bi se na tren besprekorno preklopile - tada, zapravo, nisam bila sigurna da li stojim pred mansardom ili oltarom, sve dok ne zaškripe, pucnu, i On - gospodin T. i mučnina, zagrljeni - svaki put drugačiji i svaki put se čaurili u moje tkivo; nikada nisu pokazivali nameru da metastaziraju). Nisam ja... znate već... zasluge, koješta! (kako hoćete, navikli ste da upirete prst u Njega, pa izvolite).

Pravi, uostalom i jedini razlog zbog kog sam posetila gospodina T. znala sam samo te peskovite subote 1991. godine; već sledeći susret se činio nejasan; posle razloge nismo ni tražili. Razlozi su nestali, ali smo se i dalje sastajali bez razloga i bilo je daleko zanimljivije (bar meni). Ali da se vratim na taj Prvi (i Poslednji); tog peska sam po preporuci odlučila da svoje esejističke pokušaje odnesem na sud kod gospodina T. Tako su i otpočele subotnje sesije; ali smo se, iako sam sa žudnjom iščekivala, retko osvrtali na eseje; no kako sam već napomenula: moj uticaj je bio krajnje minoran, a gospodin T. je pribegavao najčudesnijim načinima izbegavanja odgovora na moja, u tužnoj taštini smišljana pitanja. Zato su mi se ogadili i Platon, i Timaj, i Toma Akvinski, i Empedokle, i Anaksagora, Augustinovi Razgovori sa samim sobom, Tabula aurea Petra iz Bergama, a tek Metamorfoze. Bilo je svih i svega, sem mojih eseja - tako mi se tada činilo - danas znam da je eseja bilo najviše, samo su sporo, peskovito dozrevali, i isto tako znam da im Ona nije dopustila konačnu metamorfozu. (No, o Njoj ću nešto docnije.)

Hoće li biti na odmet da ukažem na njegov fizički izgled?

Zadivljujuće, imao je neobično blage crte lica, iako nisam s pouzdanošću bila sigurna u njihovu blagost, zapravo, nikada mu jasno nisam videla oči (vešto ih je krio pod tamnim naočarima); i, ako snaga čoveka neskriveno boravi u očima - a meni su upravo one bile nedostupne - njegova snaga se zasigurno temeljila u pojavnosti, njen učinak u mišljenju i delovanju; savršeno je gospodario vremenom i prostorom; nenametljivo je uspevao da potčini sabesednike, a da bi gorčinu spoznaje potčinjenosti uspevali da osete tek sa zadrškom.

O njemu su pričali mnogo i svašta, i uvek s nekakvom darežljivom netrpeljivošću; pripisivali su mu najkontradiktornije smišljotine: od mizantropa, egoiste, humaniste koga prokletstvo altruizma ruinira, do oholog perverznjaka ili samodovoljnog jeretika. Istina je da ga je malo ko mogao sresti ili videti na ulici, u šetnji, razgovarati sa njim, ili na kakvom javnom mestu, a i kada bi se to desilo, obično je malo govorio ili je ćutao; ali je isto tako istina da su dvokrilne vratnice njegove mansarde danonoćno bile otvorene za Dobro i Zlo (naravno, dvonožac im sopstvenik).

Spolja gledano, živeo je u svetu mazohističke naslade učaurene samoće. Crno mu je boja. O sreći nikada nije govorio; porocima, takođe. Često je isticao Red kao bitnost spoljnjeg i unutarnjeg uređivanja čoveka, pri tom je polagao podjednaku važnost i jednom i drugom, verujući u neophodnost prožimanja u činjenju Jednog. Jednom je nagovestio postojanje poretka u ljubavi; začudila me njegova misao; pitala sam ga šta podrazumeva pod takvim poretkom, da li je tu mislio i na hrišćansku ljubav ili nju smatra za ratio diligendi, osnov ljubavi.

Odgovorio je:

"Kako je ljudski život dvojak, tako i ljubav čini deobu. Jedan je spoljnji - čuvstveni, telesni - ljubav mu požuda, drugi unutarnji - duhovni, začet u duhu - ljubav mu Bog; nijedan i nijedna nisu savršeni jer se počelo ne zna: da li je to ljubav proizašla iz viđenja ili je to ljubav nastala iz neviđenja. A šta vi mislite, da nije zapravo Bog taj koga ljubimo u bližnjima? Počelo je u tom slučaju Jedno i ono je uzrok sreće, često i konflikta; a moja teorija poretka u ljubavi postaje ništavna."

Obično je tako i završavao, s dvoumicama, o kojima sam još dugo posle razmišljala; a možda se on to samo demijurški poigravao upućujući mi otrovne dileme morfijuma koje su mi danima rastakale um; konačno, počinjem da shvatam peskovito dozrevanje eseja.

Svojim uzvišenim tenorom dočekivao je i najpoganije reči - mirno, neusiljeno - nabadao ih na oštrice blistavog uma; ostajale su isceđene s negdašnjim prizivom isprazne zlobe kao opaki grozd jalovih izraslina. I tada se činilo da se smeje, podsmeva; ali, On se nije smejao, ili, smejao se na osoben način, bez mimike, znaka.

E sad bih da pomenem Nju.

Evo kako se to zbilo: peskovito subotnje podne 1995. godine. Zatekla sam ga zagnjurenog u papire (bilo ih je više nego obično), s arabesknim poslužavnikom, lulom. Učinilo mi se da je nekako rasejan, što pre nikada nisam primećivala. Češće je prinosio lulu, pućkao, udisao, izdisao - oko njega se širio oreol trešnjevine - pljuckao u pravcu poslužavnika (uglavnom ništa nije imao da ispljune).

Sela sam na svoje uobičajeno mesto, iako je pored njega stajao duboki kanabe u stilu biedermaier, oko kanabeta dve masivne fotelje i stolica sa izrezbarenim naslonom; prazni. Primetila sam, kada jednom odredite svoje mesto ono prećutno postaje deo vaše intime, sklopljen je savez s obostranim obavezama: vi njemu zadnjicu, za šta je uostalom i namenjeno, ono vama nadomestak sigurnosti.

"Ovde su tekle reke mlekom, a tamo nektarom slatkim.
I žuti med je sa zelenog kapao hrastova lišća."^*,

krenuo je uobičajeno s Ovidijem; naslućujem da će opet o mamutima.

"I Ovidije je, gospođice M., nadasve cenio poredak - poredak u istoriji čovečanstva - ali mu mrska bila progresija, jer ona podstiče, ubrzava dekadenciju ljudskih vrednosti. A da su kojim slučajem mamuti ostali svedoci protoka preobraženjâ, civilizacija bi verovatno stagnirala. Čovek bi bio bliži mamutu - kako i odgovara, kako je prvotno zamišljeno - a šta onda sa progresom? Terminološki: bio bi izlišan; teoretski: mogao bi da se podvede pod spekulativnu filozofiju..."

Preko lica mu se lakrdijaški poigravao zrak svetlosti.

Više ga nisam čula; pratila sam uzanu liniju kako poskakuje po luli, tamnim naočarima, usnama koje su i dalje micale, nešto govorile. Usne! Ona! - bela mrvica - ižvakani ispljuvak veštačkih zubala gospodina T.; greška prirode, prokleti beleg smrtnosti, pokaz kvazidovršenja. Kako li se samo našla tako manjkava, nemoćna na usnama jednog savršenstva? Ali odričem njenu manjkavost i nemoć; upirem prstom na Njega.

Čula sam svoje ime, jasno, bez onog "gospođice".

"Izvinite?" čujem svoj glas; ne poznajem ga - nov - hladan, gord.

Mislim kako mansarde imaju jednu prednost - svetlost se večito gušila pod krovovima.

Beograd, mart 2000.