Nenad Krga
Kiša

"Biće nevremena", reče starac gledajući kako se kapi lepe za prašinu: "Osećam to u vazduhu".

"Ma, samo običan letnji pljusak", odvrati gazda krenuvši da zatvori vrata.

"Nevreme, kažem vam! Kao i kada zadobih ožiljak...", produžio je, neuobičajeno za njega, starac koji je povremeno navraćao u ovu kafanu i ćutke, nedodirljiv za okolna dešavanja, ispijao svoje piće.

"Počelo je kao plaha letnja kiša; kratkog daha, mislio sam. Trebalo je sutradan da odem do jednog prijatelja, sat hoda, pa rekoh izbeći ću zaparu, a i osvežiće me kiša, te kretoh. Kako sam odmicao i kiša sve bešnje udaraše, a vetar ju je, činilo mi se, kovitlajući, sve nekako odozdo skupljao i bacao mi je u lice. Zanoseći se kroz glibavo zemljište dokopah se šume. Tu se, posle nekoliko koračaja, prestravih zaplevši se u neku krpu."

Zastao je, pokazujući na praznu čašu dok je gazdu nekakav posao odvodio u olujnu noć.

"Kakva krpa, otcepljeni komad odeće ili nečiji šal, tek nekakva šara mi osta u pamćenju. Beše se ta tkanina uplela u trnje dvaju drveta, a ja glavinjajući, onako obnevideo od kiše, naleteh na nju. Jednoličan šum kiše precepi prasak slomljene grane i bol u obrazu. Neopisiv je strah kojim, rukama se batrgajući, zderah trnje i tkaninu sa sebe, tek tada se dobrano isekavši".

"I vreme je kiša", dodade posle kraće stanke, pogledavši, za njim i svi mi, u gazdu koji je, okrenut nama, jednom rukom gurao vrata da bi mu se ona istrgla i sasvim raskrilia.

Samo je hladan, sipljiv dah vetra plazio po našim licima.