Draginja Ramadanski
Gošća

Baš su je retko zvali u goste. A kao zainat volela je to osećanje. Biti u gostima - to je kao biti u raju. I ko bi se toga odrekao? Uzela je adresu prijateljice i nacrtala šemu autobuskih stanica. Svi instikti mladosti bili su tu. Ni odredišta se nisu mnogo promenila. Zaboravila je u javnom toaletu tek kupljenu knjigu o budizmu. Nije se uzrujavala. Oduvek je gubila svoje stvari ali ih niko nikada nije uzimao. Zapitkivala je saobraćajce, studente, penzionere, žene sa zembiljima. Svi su bili ljubazni i predusretljivi. Kao da su znali da ide u goste i želeli da joj pomognu u tome. Pratili su je do prvog ćoška i rukom pokazivali nevidljive petlje u vazduhu. Divna situacija! Razumela je: ljudska nesebičnost! Pa to je zaista lepo, to objašnjavanje. Upravo zato je lepo, što se na takve sitnice troši snaga i elan. Mogli su da joj okrenu leđa, da kažu da imaju važnija posla.

Pozvonila je na ta vrata, zaista, zaista srećna zbog dolaska u te goste. Sa druge strane plitkog predsoblja videla se kuhinja i u njoj zaposlena žena za sudoperom. Nije se okrenula. Pokazivala je svoju unekoliko razmetljivu odomaćenost. Leđa su h t e l a da zveče svojim posuđem. Naravno, to n e znači doći u goste. Doći u goste znači pre svega ući, zar ne? Biti izuven, obuven. Neke rezervne papuče. Tuš? Bademantil? Piće? Možda torta. To znači ostati na spavanju u šuškavoj mirisnoj krevetnini. Razgovor do zore i još mnogo toga. I zapitkivanja. Biti u gostima to su neprekidna zapitkivanja. Htela je da pokaže čoveku knjigu koju im je kupila na poklon. O budističkom poimanju života. Zaustila je da im ispriča kako je izgubila pa onda pronašla. Čovek nije bio zainteresovan za knjigu. Njegova ruka bivšeg bacača koplja graciozno joj je preprečila ulaz.