Biljana Ćućko
Otključavanje

U savršeno sređenom životu gospođice Bistre sve se dešavalo kao i svaki dan. Ujutro je pustila muziku, pojela dva jaja, popila šolju čaja i krenula poslom u grad. Na putu kući desila se ista stvar. Naime, dok je tražila ključ, osetila je bes. Uvek bi to bilo tako: bes bi se naglo pojavio, baš kao što bi i isčezao čim bi ušla unutra. No, danas se Bistroj omaklo pitanje:
„A odakle meni taj osećaj?” Nije mogla naći odgovor. Pošto je imala svoje savršeno jasne odnose sa prijateljima, savršen posao i savršen izgled, ova mala nejasnoća zbunila ju je i obuzimala nemirom. Pitanje:
„Odakle meni taj bes?” postalo je opsesija. Uočila je da bes, netrpeljivost i mučninu može da oseti samo van svoje kuće. Kuće svojih roditelja, to jest. Njen ključ otvarao je kuću mira, u kome besa nigde nije bilo. U kući je vladalo očevo ćutanje i oštar pogled, i majčina užurbanost. Odnosi među ukućanima bili su uljudni, ali i kruti. Gospođica Bistra jedina je unosila vedrinu u kuću. Međutim, sada, nakon razmišljanja, sopstvena vedrina poče joj je delovati izveštačeno.
Iz dana u dan ista priča: vadi ključ, bes raste, otključava i on nestaje. Samo, gospođica Bistra je postajala sve zamišljenija. I jednog popodneva, dok se spremala da izvadi ključ, odluči da ga ne izvadi, već da pozvoni.
„Možda ću tako prevariti bes i on će konačno ući sa mnom u kuću.” I pozvoni. Dugo je čekala, toliko dugo da se setila svog detinjstva u kome je isto ovako čekala, jer bi joj ključ zapao na dno školske torbe. Čekala bi na zagrljaj. Čekala bi na uvažavanje. Čekala bi na prihvatanje. Čekala da neko otvori. A sada, čula je kako neko silazi niz stepenice. Na iznenađenje Bistre, stvari su se odigrale potpuno obrnuto njenom očekivanju. Otac je otvorio vrata s rečima:
„A je l' ti nemaš ključ, pa ti ja moram tu silaziti, a baš gledam TV?” Dakle, nije ona unela bes u kuću, već ju je bes dočekao, baš kao i svih onih dana dok je išla u školu. Odjednom, oseti očev prezir i nerazumevanje, a videvši majku seti se njenih neprestanih prekora.
Strah od roditeljskog gneva, izbacio je iz nje svako izražavanje ljutnje, nelagode i netrpeljivosti, a istakao ljubaznost i naivnost gospođice Bistre. Ipak, te mučne osećaje roditelji su stalno izazivali u njoj, a ona ih je potiskivala u dve pojavno različite stvari: u svoj društveni uspeh (te je bivala sve uspešnija) i u svoj kućni ključ. Naravno, ona to nije mogla da shvati tek tako. I ko bi mogao priznati sebi odjednom da se godinama zavaravao?
Sledećih dana gospođica Bistra je u licu postajala sve zabrinutija, preispitujući svoje odnose sa prijateljima, osećanja prema njima i prema svom poslu. Na njeno iznenađenje, osetila je da najveću nežnost oseća prema svom psu, a prema prijateljima tek površne simpatije. Njen posao delovao joj je sada krajnje besmisleno. Kako ga je uopšte mogla izabrati? Setila se da je završila ekonomski fakultet jer i otac i majka i komšinica, svi ti važni ljudi, smatrali su da je ekonomski fakultet najbolji. Kako je i mogla poželeti nešto drugo?
Gospođica Bistra je zbog svega ovoga osetila bol, osetila se lažnom i bezvrednom. Pomislila je da digne ruku na sebe, ali čak i u tome je mislila na druge:
„Šta će reći prijatelji, šta će reći mama i tata, kolege na poslu?”
Od saznanja da odveć brine za mišljenje drugih preplavi je krajnje neprijatan osećaj gađenja prema sebi. Međutim, uvidela je da je bar to gađenje iskreno. Zato se tiho nasmejala samoj sebi. A pošto je gospođica Bistra težila jasnim odnosima sa drugima, nadala se da će odnose sa svojim osećanjima uspeti da otključa.