Jožef J. Fekete
O zbirci novela Trikovi s ogledalom Arpada Nađa Abonjija

Nisam verovao da je u današnjem postmodernom svetu proze u kojem je bezmalo sve dozvoljeno, još moguće pisati tradicionalne, štaviše, klasičnom tipu jednake novele. Još manje sam verovao da postoji pisac koji od svih tekstualnih svetova kao cilj svojih umetničkih pregnuća postavlja žanr koji evocira klasičnu kratku priču a da, osim toga, svojim rečenicama i stilom ume da iznađe i takve tonove čiji su nam zvuci poznati iz proze Kornela Sentelekija, Dežea Kostolanjija, Viktora Čolnokija, Karolja Sirmaija i, u poslednje vreme, Ildike Lovaš. Ponajmanje sam pak mogao da zamislim koliko je moguće voleti plodove jednog takvog opredeljenja i takve odlučnosti koje su nazočne u novelama Arpada Nađa Abonjija sabranim u pod naslovom Trikovi s ogledalom.^*

Budući da ga lično ne poznajem, Arpada Nađa Abonjija zamišljam kao pisca kojeg na njegovim stranstvovanjima, putešestvijama po svetu uzbuđuje samoizražavajuća pojava i istorija predela, kojeg zanima prošlost ljudi koji te predele nastanjuju, pisca koji se osim toga vrlo interesuje za umetnost, za spomenike umetnosti i kulture regiona, te zbog toga i provodi veći deo vremena u pinakotekama, antikvarnicama, knjižarama, uvek u potrazi za duhovnim vrednostima, i koji se potom prepušta stegama depresije koja ga neprestano obuzima tragom osećanja izgubljenosti u vremenu i u prostoru, pa u takvim prilikama, sve u nadi da će odagnati svoje strepnje, pripaljuje debele cigare, kuša gusta, crna vina, ili uživa u apsintu, kao što to čine i junaci njgovih novela, svaki u svom svetu. "Tekst i autor su jedno" - čitamo u jednoj od pripovesti. Ovi junaci, možda s jednim izuzetkom, pričaju priče u prvom licu jednine, jer jedino priče ostaju u gravitacionom polju svega drugog ishlapljivog i prolaznog, i pripovedanje priča donosi osećanja, raspoloženja, ambijent i atmosferu, a u njihovom stvaranju zatičemo na delu vrsni spisateljski dar Arpada Nađa Abonjija. Ovi su junaci u stanju da sazdaju doživljaje gotovo ni od čega, njihove pripvesti možemo okarakterisati kao naturalističke - one funkcionišu kao neka vrsta proze atmosfere, i ostavljajući uvek ponešto neizrečeno, ili nedorečeno, lebde u vazduhu otvarajući pravce domišljanja priče pomalo u smeru mističnog, pomalo fantastičnog, ali najčešće ipak u smeru maštarija, sanjarija.

Kornel Večernji, lik koji je Arpad Nađ Abonji pozjamio od Dežea Kostolanjija, vraća se, na primer, jedne vetrovite novembarske večeri u onu prašnjavu bačvansku varošicu u kojoj ljudi i za života više puta umiru. U ovoj varošici ljudi čitaju sutrašnje novine, smeškaju se, mada ih uistinu iznutra razdiru gorčine, čemer i jad, i iznenada će da shvate da, zapravo, nikad nisu ni živeli. Negde baš ovde, u propitkivanju mogućnosti življenja života nalazimo i korene prozaističkog nadahnuća Arpada Nađa Abonjija. U novelama sabranim u knjizi Trikovi s ogledalom zapravo i nema trikova, one se čitaju kao tradicionalne kratke priče, kao tekstovi nešto usporenog tempa, odaju utisak neposrednog pripovedanja neposrednih doživljaja, ali iz njih iščitavamo i to da je i te kako promišljen onaj svet u kojem se njihovi junaci kreću. Nezavisno od toga, gde boravi autorov alterego - bilo u južnoj Italiji, bilo u Ardenima, u Senti ili na obali Tise, bilo u hotelskoj sobi u Subotici, postaje jasno da ga okružuje jedan veoma planski izgrađeni svet doživljaja u kojem se autor kreće beskrajno samouvereno ali i radoznalo. Ali ta radoznalost nikad ne prevladava, uvek nalazi vremena za jedan tompus, za jedno piće koje uvek određuju okolnosti, može da bude vruć grog, apsint, oporo crno ili kiselkasto belo vino, pelinkovac, kafa ili čaj. Ovaj svet je nestvaran upravo zbog njegove racionalne isplaniranosti. Duboko iza ovog sveta koji je, zapravo, svojevsrni falsifikat, dakle prividni svet, deluje temeljni pokretački princip prozaistike Arpada Nađa Abonjija - težnja ka spoznavanju sveta.

"Svaka priča je već jednom ispričana" - piše Nađ Abonji u jednoj svojoj noveli, u onoj, u kojoj razmišlja i o mogućim pravcima svog spisateljskog delovanja. Ovu konstataciju možemo da prihvatimo, i pored određenih rezervi prema sentencijama ove vrste: na sam način, međutim, na koji Arpad Nađ Abonji priča svoje priče, vredi obratiti pažnju: jezička disciplinovanost, u sadejstvu sa prikladnom ljubopitljovšu, rezultiraju takve beletrističke vrline, da se njegove novele mogu čitati samo na jedan način - s uživanjem. Ovom načinu čitanja pristaje i udobna kožna fotelja, secesionistička stona lampa, laki pramenovi dima topusa, gusto crno vino ili čašica pelinkovca i, dakako ne u poslednjem redu, poštovanje prema književnosti.