Zoltan Šebek
Jadna zmija

Kritika Gospoda Boga

1.

Pokušajmo samo zamisliti kako je mučno biti zmija. Mi - koji ujutro prpošno skočimo iz kreveta, navučemo pantalone, i odjurimo na posao ili ko zna kuda, a posle podne igramo fudbal ili vozimo malo bicikl, uveče pak idemo na igranku - možda i nismo u stanju da zamislimo koliko čemerna može da bude zmijska sudbina. Ova nesrećna životinja osuđena je da čitavog života gmiže na stomaku. Ja, na primer, ježim se već i od pomisli da čitav dan provedem u ležećem položaju, a kamo li da puzim u prašini, da njušim nađubrenu zemlju ili da se verem po neudobnim granama drveća.

Ipak, to je nadasve gorka sudbina svake pojedine zmije. I takva im je sudbina zapala ne sopstvenom krivicom, nego zato što je neki njihov tupoglavi predak u Rajskom vrtu, navodno, počinio neku fatalnu glupost. Pre toga, naime, a to dokazuju brojni dokumenti i slike, zmija je raspolagala s normalnim udovima, i uspravno hodao svetom kao čovek. Na ovaj kranje ponižavajući puzavo-gmizavi život, bar prema jevrejsko-hrišćanskoj tradiciji, osudio ga je sam Bog: kao što je poznato, navodno zbog toga, jer je tamo u Raju naveo prvi par ljudi da počine istočni greh.

2.

Da li je Gospod, međutim, pravilno postupio kad je zmiju prokleo na ovako ponižavajući život? Pre nego što bismo izrekli svoj sud, ne bi bilo na odmet da u mislima potražimo poprište ove fatalne kušnje, i da svu našu pažnju usredsredimo na preispitivanje svega onog što se tamo kritičnog dana dogodilo. Koordinate i dekor su poznati: nalazimo se na samom Središtu Sveta, u Edenskom vrtu, gde izvire reka koja se grana u četiri kraka i natapa, životom hrani u sve četiri strane sveta. Ovde je još sve u najvećem redu: nema svađa, nema ponižavajućeg prinudnog rada, nema grešnog bludničenja. Prvi ljudi, Adam i Eva, žive u blaženom neznanju zajedno sa biljnim i životinjskim svetom koje im behu povereni na staranje. Ali u neki čas Bog se ovako obrati Adamu: "Sa svakog stabla u vrtu slobodno jedi, ali sa stabla saznanja dobra i zla da nisi jeo! Jer u onaj dan u koji s njega okusiš plod, zasigurno ćeš umreti!" Posle ove Božije zapovesti stupa - da, još stupa! - na scenu zmija, i obraća se sledećim rečima Evi: "Ne, nećete umreti! Nego, zna Bog: onog dana kada budete sa njega jeli, otvoriće vam se oči, i vi ćete biti kao Bog, koji razlikuje dobro i zlo." Adam, kao što je poznato, prekršio je Božiju naredbu na nagovor svoje žene Eve, i time počinio takav greh da je Gospod lišio i njega, i Evu, i sve njihove potomke njihovog ranijeg, privilegovanog položaja. Nema sumnje, ova kukavna voćka nas je skupo stajala: moramo se rađati u mukama, da radimo krvavo i, što je valjda od svega najneprijatnije, izgubismo i svoju besmrtnost.

Ako tako posmatramo stvari, moramo reći da je zmija prilično dobro prošla: dok su neuki Adam i Eva životom platili voće saznanja dobra i zla, gnusni katalizator fatalnog čina - kojeg su kasnije poistovetili sa samim Sotonom - prošao je samo s gubitkom udova. Zašto smo onda toliko ožalošćeni sudbinom ovog bednog gmizavca? Zašto se ustručavamo da otvoreno kažemo kako je Gospod bio nepravedan u korist zmije?

3.

Bio je nepravedan, jer je uloga zmije u ovoj drami, blago rečeno, problematična. Ali, da bismo je predstavili u pravom svetlu, moramo na čas da se osvrnemo na božansku zapovest, imajući pri tom u vidu izvrsnu interpretaciju Ridigera Safranskog (Rüdiger Safranski) iz njegove knjige Zlo, ili drama slobode. Prema Safranskom, navedena zapovest, po kojoj je zabranjeno jesti plodove sa stabla saznanja dobra i zla, krije u sebi pragmatičko contradictio in adiecto. Prema odličnom primeru nemačkog mislioca, slučaj zabranjenog stabla sličan je situaciji sa onim uputstvom koje, otprilike, glasi ovako: "Ovo uputstvo se ne sme uzeti u obzir!" Čim se suočimo s takvim uputstvom, naprosto je nemoguće ostati "nedužan", jer - samim tim što smo ga pročitali - više ne možemo da ga ne uzmemo u obzir.

Ista je situacija sa stablom saznanja dobra i zla: budući da zabranjeno stablo stoji među drugim stablima, saznanje dobra i zla, u trenutku kada je zapovest izrečena, već postaje deo čovekovih saznanja. Zašto? Zato, jer da bi se mogao držati zapovesti, po prirodi stvari, čovek mora da razlikuje stablo saznanja dobra i zla od ostalih stabala, na primer, od Stabla Života. Odnosno, mora unapred da bude kadar razlikovati dobro (stablo) od zlog (stabla) - dakle, da bude u posedu znanja koje zapovest zabranjuje. Šta iz toga sledi? Sledi to da čovek nije pao u greh kada je okusio plod stabla saznanja dobra i zla, već u trenutku kad je zapovest, sa pragmatičnog stanovišta po sebi kontradiktorna, stigla do njega.

A što se uloge zmije tiče, na osnovu gore iznetog, trebalo bi korenito da preispitamo svoja dosadašnja stanovišta. Kada se obratila Evi, i počeo da joj brblja o nekakvoj besmrtnosti, cela stvar više nije imala nikakvog značaja. Jer istočni greh, strašni greh razlikovanja dobra i zla bio je već počinjen, odnosno, zmijin monolog mogao bi da bude od nekog značaja možda samo sa stanovišta Evine kure mršavljenja. A kažnjavati tako strogo beznačajna naklapanja nije jednom pravednom Bogu dostojno delo. Upravo zbog toga toplo preporučujem Gospodu da ponovo promisli čitav slučaj praiskonskog greha. Da trezveno stavi na vagu zmijinu ulogu, i ukoliko bude uvideo da je Safranski u pravu, odnosno, da je greška bila u samom naređenju, usrdno ga molim da vrati nesrećnoj životinji nepravedno oduzete udove.

Da, i još nešto: a nama, ako ništa drugo, makar besmrtnost.

Prevod: Arpad Vicko