Voljom sudbine, svaki pejzaž, slika svakog gradskog ambijenta, svaki portret Nestora Slavnića danas i nehotično deluje na poszmatrača poput nekrologa, pa i kad u njima nema ni traga od namere da u njemu evocira nastalgiju, pa čak i kad na slici prepoznamo jedan i danas postojeći svet ili njegovu i danas živu figuru. Takvima ih čini ona zjapeća praznina koju u nama pobuđuje bolno odsustvo njihovog tvorca. Pa ipak: svaka njegova slika začinje u nama predstavu neprekidive stalnosti života, neprestanog, neprolaznog vremena koji neprolaznim postaje upravo stoga - premda je već iza nas, i premda je već proteklo - što se dogodilo, pa zbog toga nikakva zemaljska, ili onozemaljska sila, nikad više ne može ustvrditi da se nije dogodilo. Doživljeno vreme moguće je u najgorem slučaju samo poricati ili zaboravljati, ali ne i poreći i zaboraviti, kao što nije moguće poreći ili zaboraviti ovog slikara koji nam je u nasleđe ostavio ovaj veličanstveni opus, budući da je i on nekoč bio stvarno postojeći tvorački element stvarnosti i bivstva - iz toga više naprosto ne može biti isključen. Kao ni onaj odsečak prostora i vremena koji je iz Beskraja sebi prisvojio. Naglašavam: ne samo pejzaž, figura, predodžba, opredmećemo bivstvo koje se, poput reči, otelotvoruje na slici - već je i on sam postao deo ove večne neprekidnosti zajedno sa svim suštinskim, egzistencijalno i određujuće važnim elementima svoje ličnosti, jer u ovim portretima nisu prisutne samo predočene osobe, nego i njihov tvorac. Stoga je ova izložba dobra prilika da budemo opet zajedno: nekadašnji i sadašnji Senćani, svi koji su još s ove, a i oni koji su već sa one strane Vododelnice. Neka bude zato preživelome savremeniku dozvoljeno da već ovde kaže ono što mu ove slike jednoznačno sugerišu: određujuća komponenta umetnosti Nestora Slavnića krije se u njegovom umeću da zaustavi vlastitog doba i, unutar njega, čoveka. Mogli bismo reći i to: kondenzovanu atmosferu Sente Dvadesetog veka. A to je uvek više, važnije i značajnije za umetnost, a naravno i za recepijente, od fotografske vernosti, budući da i nju smatramo uspešnom samo kada predočava karakteristične momente stvarnosti, a ne njen totalitet. Isto tako, ni vrednost ovih portreta ne treba da tražimo u stepenu i meri prepoznatljivosti, niti u tekničkom savršenstvu slikarskih škola i akademija, nego u umeću da se uoči i da se predoči suština. A to umeće je dato samo onome ko je u stanju da dopre do dna predočavanog sveta. I zaista: pretežna većina portreta njegovih (senćanskih) figura lišena je te vrste poze i nameštenosti, progovaraju intimom iznetom iz dubina, bez obzira na to, da li su slikani prema živom modelu, ili ih je oživotvorila igrava linija pera - svi do jednog su ljudski i umetnički dokumenti našeg zajednički proživljenog života. Ništa prirodnije od toga, dakle, da funkciju dokumenta proprime i one njegove slike koje su iznedrile same istorijske situacije, jer - svi mi zajedno sa njim - jesmo deca našeg vremena: ne samo tvorci, graditelji ovog sveta, nego i njegovi stvorovi.
I neka mi bude dozvoljeno da kažem još nešto o jednoj možda skrivenijoj, manje očiglednijoj crti umetničkog nasleđa Nestora Slavnića koju sam zapravo i sam uoči tek pažljivijim razgledanjem ovog niza portreta. - Davno (biće tome uskoro već dvadest godina) Nestor me je počastvovao molbom da otvorim jednu njegovu tada upriličenu izložbu. Radilo se o slikama i po sadržaju i po karakteru posve različitim od ovih: nije nam predstavio čoveka već onaj predmetni svet koji ga okružuje i koji i sam doživljava. Ta davanašnja izložba (iz 1979. godine), i ova današnja, ispovedaju naizgled dve, međusobno suprotne umetničke koncepcije. Na toj nekadašnjoj izložbi pred posmatračem se ukazao jedan, u odnosu na to vreme, jučerašnjim proglašeni predmetni svet: ulice, trgovi, kuće rodnoga grada onako kako su ostali u sećanju umetnika, ili u stvarnosti. Tada sam napisao sledeće redove o tim slikama:
"Našeg slikopisca obuzima neka vrsta setne razneženosti pri oblikovanju tog starog sveta. Otud i njegove žive, blistave boje; tragom njegove kičice stare ulice i trgovi postaju lepši. Osim toga, međutim, treba ukazati na nešto što je izmaklo pažnji onima koji su do sada govorili o ovim slikama: na mnogima od njih nema čoveka, ulice su puste, na trgovima samo po neki usamljeni prolaznik. Očito, i ova okolnost ima svoju simboliku: možda je reč o tome da ljude koji su nekad oživljavali te ulice i trgove, danas više nije moguće predočiti u ovozemaljskoj stvarnosti; ili možda o tome, da je materija, kuća - čak i ako je od naboja - otpornija na vreme od čoveka koji je nastanjuje; ili do ozražaja dolazi ne baš optimističko shvatanje da ono čega se moramo sećati, nije čovek sam, nego njegovo delo, koje će ga svojom materijalnom stvarnošću nadživeti. Na ovaj način, ovim slikarskim sredstvima (ili upravo odsustvom tih sredstava) dobija svoje posve konkretno značenje apstrakni pojam neljudskosti koje u nama asocira stari svet. A nije isključeno ni to, da je u krajnjoj liniji s ovom simbolikom srodna i okolnost da naš slikar dosledno izbegava monumentalnost: u središtu njegove pažnje nisu gradska kuća, impozantne građanske vile i prpošna zdanja javnih ustanova, već običan, mali čovek i delo njegovih ruku: krovovi prekriveni trskom i trošne, naherene tarabe." Tu je kraj citata iz mog nekadašnjeg teksta. Tome bih sad - posle ovoliko vremena - hteo dodati sledeće: radujem se da mi ova današnja izložba omogućava da preciznije, jasnije ukažem na to da je Nestorova slika sveta zapravo već tada bila humanocentrična, samo što je ta negdašnja izložba upravo odsustvom čoveka težila da izrazi stvaralačku, humanističku, umetničku viziju sveta. A sada, govoreći o ovoj izložbi, mogli bismo reći da njegovo pero i kičica predočavaju čoveka na taj način što njegove crte evociraju iščezli, nekad i objektivno postojeći svet. Na ovaj način postaje potpun Nestorov orbis pictus, njegov osobenim sredstvima naslikani svet koji je iztovremeno i jedinstven i individualan, ali i duboko zajednički. impresivan, po svojoj atmosferi neverovatno bogat, a ujedno i strogo ogjektivan. A individualan na taj način, što - kako se to stručno kaže - u njegovom načinu posmatranja stvari, do izražaja dolazi jedno generacijsko dubinsko sećanje. Naše generacije, pre svega, ali i onih koje su našoj prethodile.
Bio bih usitinu sretan ako bi ovaj prilično fragmentarno izloženi i ne baš na odgovarajući način argumentovani niz misli približio posmatrače ovih slika umetničkom i ljudskom biću Nestora Slavnića. Smatram, naime, da posredstvom tih slika može potpunije da ovlada našim zajedničkim zavičajem i njegovim ljudima. Ovi potreti svedoče o tome da je njegov životni vek koji je među nama potrajao punih sedamdestpet godina, bio nepokidivim nitima vezan za sve nas. Kao dokaz da je ovaj slikovni svet upravo u onoj meri njegovo delo, proizvod njegove duhovnosti, koliko je i on sam pripadao ovom nekadašnjem, a svakako i budućem životu pod ovim podnebljem. Nestora je naime oblikotvorna snaga ove sredine učinila onakvim kakvim smo ga poznavali, kao što bi bez njega i slika našeg zajedničkog rodnog grada imala bitno drugačiji odraz u našoj svesti, budući da je i sam izgrađivao, uobličavao svoju sredinu. I tako je potom uspostavljena u njemu i u nama željena harmonija sa spoljnim svetom, krajnji saldo na izmaku našeg života: samosvesno je prihvatio svoju pripadnost, svoju sredinu i njene ljude, a ta ljudska zajednica ga je prihvatila kao svog za sva vremena.