Makropolje 13., Na Kirkinom ostrvu 1/2.: Ostrvo

Vladan Matijević
Pesma iz rukavca

< Atila Balaž: Ostrvo | Atila Balaž: Ostrvo dva, uz melodiju rukavca >

Vreme je teklo, pomalo i Tisa, obuzimali su me strahovi da ću čuti pesmu rečne vile i sve sam se više noću pripijao uz baku, i njuščicu zabijao pod njen pazuh, i uši stiskao uz njene grudi, dok umiren tišinom i omamljen ženskom toplotom ne bih zaspao. U snu sam sanjao da plovim dalekim morima i tragam za tajanstvenim ostrvom, i pri tom sam riškao i tražio najtoplije mesto u krevetu. Ali, jedne noći deda je upalio lampu i sa nas dvoje zbacio ćilim, iako sam sekund pre bio znojav i snen, odmah sam uzdrhtao skroz razbuđen. Dedine oči su kurjački sevale, promuklim glasom je naredio da od sada spavam u drugoj sobi ako neću da me zakolje. Nameravao sam prvo da se pobunim, pa da molim, ali baka mi je rekla da ne kušam njegovu ljubomoru, ni njegovu strpljivost. Njega su pečile zmije i on je preživeo, kuršumi su mu izbušili stomak i grudi, njemu ništa nije falilo, njega je i Tisin vir vukao na dno, on je isplivao ne skinuvši ni gunj, ne izuvši čizme, tvoj deda je slušao pesmu rečne vile, ništa mu nije bilo, vratio se kući sa otetom ženom slomljenih krila. Njemu niko ništa ne može, imaj to na umu. Prećutala je baka, ali ja sam se sećao da je deda preživeo i napad podivljale krmače, mada ne bi da sa sobom nije uvek nosio nož. Tog dana sam ostao bez majke, dugo je umirala u krilu moje bake. Morao sam biti poslušan, od pesme što mami u smrt bila je strašnija oštrica noža, sa ćebetom u naručju zaglavio sam na vrata prazne gostinske sobe, nikad pre korišćene, ispraćen tužnim pogledom bakinih garavih očiju i osmehom požutelih dedinih zuba.

Vreme je teklo, pomalo i Tisa. Baba je sve predanije hranila, mazila i češkala svinje, noću je sve češće samo u spavaćici odlazila u njihov obor, deda je svakog dana oštrio nož, iako su zima i vreme svinjokolja bili daleko. Ja sam se zaključavao u sobi i ležao u ćošku s upaljenom lampom, i s voskom u ušima, sluteći da pčelinji vosak nikom nije pomogao, pa neće ni meni. Neprestano su me opsedale priče o rečnoj vili, o radoznalom čika Atanasiju. Živeo sam u paničnom strahu da ću iz Tisinog rukavca čuti pesmu kojoj neću moći da odolim. I nisam se usuđivao da zaspim sve dok jutro ne bi svanulo i dok ne bi zasmrdeo izmet sa obuće moje zadihane bake, koja se raskopčane spavaćice vraćala u kuću.

Moja snaga je cvetala, pomalo i Tisa. Moj strah nije jenjavao, ali počeo je da budi veliku radoznalost. Neprekidno sam se pitao kakva je to pesma, kako je moj deda uspeo da je čuje i vrati se živ, još i sa nekom devojkom pod miškom. Prvo sam prestao noću da stavljam vosak u uši, onda sam otvorio prozor, onaj okrenut ka Tisinom rukavcu. Slušao sam tišinu sve do jutra, ponekad sovu ušaru i skvičanje mladih svinja. Verovao sam da pesma rečne vile govori o lepim ženama, o njihovoj podatnosti, opijen maštanjima neumorno sam masturbirao. Više me nije opominjala nesrećna sudbina čika Atanasija kojeg su mrtvog našli u čamcu sa glavom u vodi. Kada su je podigli prvo su videli da nema oči, a zatim zaleđen osmeh velike sreće, kasnije su utvrdili da mu je i srce iščupano. Patos je škripao, deda je sve nervoznije šetao, tako se više nije moglo živeti. Svake noći sam iznova donosio odluku da krenem u rukavac, ali nisam imao smelosti da je ispunim. Međutim, moje seme je prskalo na sve strane, postajao sam sve odlučniji i sve sigurniji da će doći momenat kad ću se otisnuti od obale. Bilo je jutro, ja sam zaspao i usnio kako ulazim u čun i krećem Tisom, onda sam shvatio: ja sam ušao u čun i krenuo usnulom Tisom.

Ludilo u meni bilo je veliko, Tisa je bila široka, ili se pak ulivala u more. Dugo sam plovio, došlo je i podne, obale se nisu videle, bilo je sve vrelije, iznad mog čamca galebovi su leteli. Stiglo je i veče, i noć, i drugi dan, još topliji nego prethodni, kopna nije bilo na vidiku. Dani i noći su se smenjivali, najednom sam video zeleno ostrvo sa belom stenom što se okomito spušta u vodu. Ozaren nadom pristao sam uz obalu, pored nasukanog broda, probijenog boka i slomljene katarke. Na kopnu je drveće bilo ogromno, trava se njihala jarko zelena i visoka. Čuo se cvrkut ptica, prekidan njihovim kricima što su sličili na ljudske. Probijao sam se napred dok nisam stigao do malenog naselja u čijem središtu se nalazio veliki prazan kavez, načinjen od dugačkih tankih stabala. Skriven u šiblju gledao sam kolibe od pruća i njihove bezbrižne stanovnike.

Muškarci su bili isti, svi od sorte kojoj sam i ja pripadao. I žene su bile iste, lepotice garavih očiju, bujnih grudi. Sve su ličile na moju baku, samo što su imale krila, istina mala i slaba, za letenje izvesno neupotrebljiva. Meni je postalo jasno koju devojku je moj deda doveo na silu i odakle, kao i to zašto su mu sevale oči svaki put kada bi me video. Muškarci su ždrali, pili i igrali šah, žene su se zabavljale, jele voće i dodirivale se pupcima. Onda je jedna od njih prelepim glasom zapevala setnu pesmu o narodu koji izumire, o krilatim ženama koje su umele da vračaju, o njihovim nevernim muškarcima koje su one iz osvete pretvorile u svinje, o bačenom prokletstvu da rađaju svinjoliku decu. I ja sam tada shvatio da je moja baka u stvari moja majka, i da je moja majka u stvari moja sestra, i da moj deda pripada rodu ljudi, koji su pobednici i neprikosnoveni vladari na zemlji, našoj dobroj zemljici koju oni natapaju krvlju. Zato naše žene tim strašnim ljudima kopaju oči i vade srce, kad ih namame sebi. Pesma nije prestajala, ženin glas je bio sve umilniji, ali sva tela su se kao po komandi okrenula na istu stranu. U mene su radoznalo gledale bezbrojne oči, ja sam stajao na čistini. Znao sam da nemam razloga da se skrivam, ako su reči pesme istinite, ako o sebi ispravno sudim.