Драгиња Рамадански
Видохват

Отварај-варај очи, сместа!
Спавању нема места!
Очи од бљеска бриде!
Први пут Сезам виде!
Украј очиње домаје
чусте ли там-тама јецаје?*

Мама је редовно ишла у Музеј и Галерију у родном граду. Сигурно је било занимљиво пратити ондашњу ликовну сцену. Сликар, кога је походила, упознао је уметнички бомонд, још од времена своје младости, а потом и у периодима своје неупитне сликарске славе. Није патио од лажне скромности. Када је ухваћен фалсификатор његових слика, који их је, узгред буди речено, продавао по високим ценама, Маестро је био нескривено срећан. У томе је видео знак да је цењен и тражен као уметник.
На одређени начин сви смо одржавали пламен ове лепе пасије. Моја сомборска бака одуговлачила је да заспе супу, изглèдајући када ће се мама појавити на углу Бајске улице. „Не долази она мене да види, већ....“ Када је мама кришом однела моје ране крокије да се похвали (напомињем да своје цртеже никада ником није показивала), Маестро је инсистирао да упишем сликарску академију, чудећи се потом што нисам. Реаговао је и на постојање мога аутопортрета на вратима собе: „Сместа ишчупати то крило!“ Уочавао ме је на свим својим београдским изложбама, и награђивао рукољубом, што је одударало од моје изопштеничке студентске ауре. Тата је неједном, па и на последњу вечеру у старој Градској кући, шофирао маму. Остајао је, ако треба и сатима, у аутомобилу, протежући ноге по пустим улицама града, у коме ју је давне 1950. године запросио, након само недељу дана познанства, из школске клупе.

Мама је пасионирана куповала слике Маестра. Предратне, на платну. Мотивски и колоратурно сведене. Рецимо, слепи зид Зарде, са много љубичасте. Код одређивања цене била је галантна, а он шајлоковски доследан и тврд. Љубав за љубав, а слике... „Колико вам није много да платите, а да не гладујете?“. Али ни мама се није дала. Негде у близини, надохват руке, имала је татину подршку. Сума је вазда годила поносу све три стране.

„Ви правите трокуте: муж, деца, посао“, подизао је глас, као да је властан да моралисањем нешто промени. „То није никакав живот“, пресудио је. Поверавао се, радо, као и сви успешни људи: без супруге Еме не би био ово што јесте, с обзиром на њена чешка мерила радиности. Новац од слика био је делом намењен зету: ваљало му је помоћи да, поред нелепе и верне Верочке, у пелерини Мефиста, одживи свој париски сан.

И у Музеју се окружио женама. Каћа. Јуцика. Ирма. Свака од њих имала је своју верзију његовог лика и дела. Од Каћиног презирног „Он мрзи жене“, преко Јуцикиног ироничног „Он воли новац“ па до Ирминог зналачког „Он не воли љубичасту боју“. Никада није био соцреалиста, али се, ако је веровати злим језицима, у социјализму реално снашао, „дошавши до Галерије и доживотне апанаже за своју јединицу“. Али, то су обичне интриге. Сам Маестро је највише држао до Ирминог мишљења. Поседовала је снажно изражену лојалност, такт, знање, мãр.

Да, било је и варничења, дурења, искакања из протоколарног колосека. Сред празника трајног обожавања трајала је и вечно подгревана и лако повредива сујета. Једном је, приликом изненадне посете, предност дата младом сликару који обећава. Мама се намах осетила провинцијално, са својим дирљивим поклоништвом и сезонским посетама. Осам година није навраћала у атеље, заслуживши нови надимак. Посланице из Сомбора прожео је прекорни вапај: „Невернице!“ Вокабулар и тон посвета склизнуо је у игриво изјављивање трубадурског дивљења: „Очи Твоје још увек зраче“. „Још увек Лепој Сомборкињи све најбоље желим“. „Стара љубав заборава нема“.

Постојало је још нешто, што се могло испричати пред свима, уз вечеру и пиће, када усфали симпосионске енергије. Придавало је Маестровом имиџу извесну витешку мужевност, која често одликује велике ствараоце. У знаку вишедеценијске репетиције, међутим, признање о коме је реч звучало је све тише и неуверљивије. „Ја сам због ње у једном дану Тису три пута препливао“. На крају су од свега преостале тек мрмљаве јавке: „У једном дану“ или: „Три пута“, коначно само: „Тису“. Ирма би, дим у дим, подгревала ватру: „Како, Маестро: тамо, назад и тамо?“ Ма шта то значило, мама тврди да нам није прећутала ни једну појединост. И да јој је било крајње непријатно, када су све очи биле упрте у њу.

Фотографије са отварања изложби личе једна на другу: одражавају дужину сукања и фризуре у моди. И мамин несвели осмејак, наравно. На туце уштогљених академика увек је ишла једна – јединствена ешарпа Маестра. Враголасто се смејуцка у последњем реду, највиши сред свих.

Гледам фотографију са уметничке колоније у Сенти, 1956. године. Око стола седе сликари и њихови модели. Споља гледано, Маестро виктимизује младу жену, ставом и погледом, без имало обзира. Она се шћућурила, не зна куда би са собом. А он се сав раскрилио, смеши му се брк, сијају очи. Агоничко форт-да, да би се већ у следећем тренутку успоставило социјално прихваћено понашање, сведено на гестове, што могу да се кроте и трају, унедоглед, попут танга.

Ево како је Исидора Секулић, у свом писму Младену Лесковцу, описала свој доживљај Сенте, некако баш тих година (септембра 1957):

„Примила сам Вашу карту из Сенте. Нити сам била у Сенти, нити само прошла, колима, кроз њу, као кроз неке градове у Војводини. Слика хотела је занимљива, лепа чак за хотел у провинцији. Да ли зато или – ко ће знати, одједаред ме је нешто, као трепет свести, прошло: у смислу осећања Војводине. Не долази ми то често, а кад дође, узнемири ме. Зашушти нешто чудно из велике даљине... Како човек може да оде без трага, и бестрага!“

Да, био је један тренутак када је сликар гонетао ликовну тајну једног загубљеног младог бића, у смеђој цицаној хаљини, са карираним зембиљем, у коме се топила „Унион“ чоколадица: хонорар за позирање. Шта је блеснуло у сивилу тог екстеријера, што није срео ни на Вацлавским намјестима ни на Монмартру: он, шездесетогодишњи Фаун, некада млади Пан, што сејаше модернистичку панику међ крстинама суђеног нам завичаја? Са недокучивим уделом облика и боје, кренуо је стопама легендарног хамелнског Фрулаша, одводећи нишче духом у простор слике, оплођујући стварност својом меком, распеваном линијом.

Ликовно гледано, мамине очи, из одређеног угла, заиста попримају егзотичну, бадемасту закривљеност. Мора да га је опчинила та лелујава оптичка варка. Био је то сусрет са једном другачијом женом, надвременском, ванпросторном, зачетом у линији ока, колико њеног толико и Маестровог. Била је то Лепа Суламка, у сјају свога постојања за вечност.

* Марина Цветајева, Пацоловац, Орбис, Кањижа, 1998 (141 стр.) , превод Д. Рамадански, http:/www.zetna.org/zek/konyvek/120/index.html